Join the new world

Закон је воља вилајетска. Први господар и судија у вилајету јесте закон. Под законом мораду и господари, поглавари и Совјет Правитељствујушчи и свјештенство и војинство и сав народ бити и то под једним и тим истим законом. Закон је вилајету то што једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, тј. како човек, кад хране, пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине (Божа Грујовић, 1805. година, село Борак)


еСрбија је уз стандардни протокол прославила Сретење, Дан државности наше земље у стварном животу.


За звук - кликни на слику изнад 🙂


У овој игри, надам се да ћемо се радо сећати Сретења 2015. године, када је обнародован почетак велике операције у којој је обрисан еЧиле, а еБразил и еАргентина добили конгрес.

Сретење се слави 40 дана после Божића и тада се обележава уношење новорођеног Христа у Јерусалимски храм (по јеврејским обичајима). У то време првосвештеник је био Захарија (отац Св. Јована Крститеља), а као Сина Божијег Христа су препознали и Свети Симеон Богопримац и Ана, кћи Фануилова. Када је цар Ирод сазнао за ово, наредио је чувени покољ деце.

Сретење, државни празник до уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, данас се обележава из два важна разлога.

Сматра се да је 1804. на данашњи дан подигнут Први српски устанак избором Карађорђа на збору у Орашцу, чиме је почела “Српска револуција”. Први српски устанак је ударио темеље нашој државности. Ичковим миром (који су Срби одбацили 1807, да би послужио као преговарачка платформа Милошу Обреновићу 1815) по први пут се дефинише потпуна аутономија Срба од Османског царства. Србија је требало да плаћа данак, толерише присуство мањег броја турских бирократа, а остале послове обавља самостално.



Србија је током Карађорђевог устанка у суштини укинула феудални поредак, који се на пример Русији задржао до друге половине 19. века. У години када је Србија кренула ка коначном ослобођењу од спољашње тираније, Наполеон се крунисао за цара. У години у којој је Нелсон победио код Трафалгара, Скупштина устаничких старешина у Борку је 14. августа 1805. основала прву српску модерну владу - Правитељствујушчи совјет сербски. Тиме су постављени темељи модерној бирократији, полицији, правосуђу и просвети. Совјет је наиме до 1811 служио и као врховни суд. Већ 1805. почеле су расправе о уставу Србије. Током устанка појавило се шест пројеката који су имали, условно речено уставни карактер: први 1805. године, други 1808. и последњи 1811. године. Поред њих, сачињена су и три руска модела власти у Србији и то, два Родофинкинова нацрта и један Паулучијев.



Устанак се одвијао у прилично неповољним међународним околностима. У тренутку када је избио, Русија и Турска су биле у савезу против Наполеона. Непуну годину после Нелсонове победе код Трафалгара, Срби су заузели Београд (1806), а нешто после догађаја који је фактички наменио Београду улогу будуће престонице, догодиле су се велике битке код Јене и Ауерштета. Французи су подстицали тврдолинијаше у Цариграду, који су одбацивали преговоре са Србима и давање статуса Србији попут онога који су имале Влашка и Молдавија. Аустријанци су исто били скептични према устаницима, али је баш из ове земље стигао највећи део оружја, муниције, новца и стручњака неопходних за успостављање модерне српске државе. Ову помоћ су обезбедили пречански Срби. Заправо, данас се ретко говори о томе да је устанак из 1804-1813. био заједнички пројекат Срба из централне Србије, Војводине, Црне Горе и многобројних Срба-трговаца из Трста, Пеште, Одесе, Беча...



Востани Сербие - кликни на слику изнад


Судбину првог устанка запечатили су догађаји на истоку Европе, где је Русија морала да се брани од Наполеона. Срби су платили високу цену осам година слободе. Без помоћи Русије или Аустрије, било је немогуће одупрети се готово читавој турској ударној сили у Европи (130.000 из Босне, 60.000 из околине Ниша и 60.000 из Видина) са неких 40.000 војника и 150 топова. Ситуација је била толико безнадежна, да је Карађорђе преговарао са Русима о масовном пресељењу Срба.


"Ој, војводо Синђелићу"...

Ипак, између априла и октобра 1815. године Милошу Обреновићу је пошло за руком да обезбеди признање српске аутономије, која је постепено прерасла у уређену државу. Тиме се фактички Србија ослободила спољашњег ропства.

Освајање слободе почиње тако што се одбаци сопствено понижење. Не треба заборавити да су Срби морали да скидају капе пред Турцима, да нису смели у градове на коњима, да цркве нису смеле да имају звона, да су њихове књиге служиле за фишеке турским војницима, а деца одвођена и слата да гину за рачун турске империје. Ово последње, можда је и најгоре од свих понижења, јер наше претке нису терали само да живе на коленима, него су им одузимали и право да буду родитељи својој деци.


Заставе под којима је освајана слобода у Првом српском устанку





Прекретницу у борби против унутрашње тираније представља Сретењски устав из 1835. У традицији Срба је било да се велики зборови организују на велике празнике, а Сретење је било први повољан датум после Милетине буне из јануара те године. Милош Обреновић, иако сјајан дипломата и врхунски познавалац прилика у Османском царству и Европи тога доба, није био склон уважавању туђег мишљења. Власт је користио за лично богаћење. Његова владавина је имала и позитивних страна - спречио је стварање племићке класе и заокружио границе Србије у којима ће она остати до 1878. Негативне стране његове владавине сјајно је описао Вук Караџић.


Застава Кнежевине по уставу из 1835.

Младен Тишма сматра да корени српског конституционализма сежу дубоко у прошлост, много пре 1835. Норме уставног карактера можемо пронаћи у Законоправилу Светог Саве и Душановом законику. Душанове норме се могу сврстати међу документе који обележавају зачетак уставности на светском нивоу.




Кога занима текст устава, нека кликне на слику изнад 🙂


Сретењски устав, пројекат иза кога је стајао Земунац Димитрије Давидовић, по први пут дефинише поделу на три власти: законодавну, извршну и судску. Србија је дефинисана као у унутрашњим стварима самостална кнежевина, чији статус гарантују турски султан и руски цар. Законе би предлагао Државни совјет, а кнез је могао два пута да их одбије. Скупштина је имала ограничену улогу - давање сагласности кнезу (која га није обавезивала) и разрезивање пореза. Устав је писан по угледу на белгијски из 1831. и француске уставне повеље из 1814. и 1830. Сматра се за један од првих демократских устава у Европи.

Србија је била једна од првих европских држава која је пописала нешто што се данас сврстава у људска и грађанска права (а тада “обштенародна права Србинова”, чланови 108-131).

Личност је била неприкосновена, а грађани су имали право на законито суђење. Уживали су слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Забрањен је кулук (присилан рад) и проглашена слобода располагања земљом. Устав је такође поштовао неке од народних традиција, повезаних са задружним типом породичне организације и аутономијом сеоских заједница (раширеној у православном свету, која ће послужити као основа за размишљања о соборности/саборности у Русији). То се види у забрани заграђивања сеоских шума. Ипак, устав не садржи политичка права, вероватно из страха од реакције Русије (у којој је тек три деценије касније могло бити речи о праву сељака на земљу). Турска је била против устава, јер само независне државе могу саме да дефинишу свој уставни документ. Аустрија није имала устав, па је онај српски представљао претњу. За Русију је Сретњски устав представљао француски расад у турској шуми. Милошу је због тога пошло за руком да издејствује поспрдно назван “турски устав” 1838. године. Но и тај вид ограничења власти му је био превише, те је напустио власт и стрпљиво чекао да га се Срби поново сете.

Уставом је дефинисан српски језик као службени (у управи и судству), као и други значајан стуб српског идентитета - српска црква. Православна црква је нераскидиво повезана са обнављањем српске државности. У османском милет систему, православни свештеници су били законити представници народа пред властима. У првом српској модерној влади, тројица од девет чланова су били православни свештеници. Београдска митрополија, која је добила аутономни статус 1831. добила је уставом регулисан статус 1835. Осамдесет пет година касније, ова митрополија ће бити језгро око кога ће се ујединити четврта српска Патријаршија. Сретењским уставом су постављени и темељи одвајања црквених од државних функција (члан 96). Ипак, свештеници ће бити активни чинилац српске политике до половине 20. века.


Право на српско држављанство и право да се сматра за Србина имали су: свако дете рођено у Србији или изван Србијe, а од “Србина из Сербије”; свако лице хришћанске вероисповести у служби Србије и свако ко се десет година налази у Србији или има у њој непокретна добра. Пошто устав ступи на снагу, држављанство је могло да се затражи после седам година проведених у Србији. Дакле,тада сте могли да се родите као Србин или да постанете Србин својом одлуком.

У српској историји значајно је и Сретење 1909. На тај дан је у Скопљу одржана прва скупштина српског народа у Османском царству.

Имајући све ово у виду, чини ми се оправданим да славимо Сретење као један од највећих националних празника. Овај дан представља датум када су Срби почели да освајају спољашњу, националну слободу, да би после тога почели да стварају слободно и ка не-Србима добре воље отворено друштво, у коме ће тада често прогоњени Јевреји постати “Срби Мојсијеве вере”, у коме ће Ђорђе Вајферт, Јосиф Панчић, Бранислав Нушић, Павле Јуришић Штурм и многи други постати Срби по избору. Овај дан нас подсећа на време када је борба Карађорђеве Србије био подухват у коме су Срби Црне Горе, Срема, Бачке, Барање, Славноније, Баната, Далмације и Крајине, Босне и Херцеговине, Косова... били духовно уједињени око истог идеала. Слободна српска држава у којој су успостављена права против каквих су се борили Аустрија и Турска, постала је острво људског достојанства и слободе у овом делу Европе. Није чудо што је Србија, како је то рекао Св. владика Николај била "мала Америка" - крајем 19. века, само се у Америку (у односу на број становника) годишње досељавало више људи, него у Србију (како тврди Чедомир Антић). Онда када смо заборављали на идеале прокламоване више пута на празник Сретења, падали смо као нација.

Србија је у 19. веку у изузетно неповољним међународним околностима, под сталном претњом рата постала стожер окупљања балканских народа. Успела је у томе, јер је била слободна држава слободних грађана. Срби су до почетка 20. века освојили политичку слободу у мери која ће нажалост бити незамислива њиховим унуцима.


Иако је велико питање у којој мери данас можемо да кажемо да су сретењски идеали остварени, докле год на њих не заборавимо, има наде...

За разглас:


Срећно Сретење!
http://www.erepublik.com/en/article/-1344-2583096/1/20