Join the new world

На мом двору се не пева, не свира и не игра. По мојој заповести носе се црне, погребне хаљине, браде и дугачке косе. Смех сам забранио, укинуо сам осмехе, шале и смешне приче. Наредио сам да сви (бар кад су преда мном) имају тужна и погружена лица, бледа као смрт. Уклонио сам сва огледала, поломио их и бацио; нити ја видим себе, нити други треба да се виде. Своју главу замишљам као лобању која ће ускоро остати без косе, коже и носа. Ко плаче и нариче, тај је мој миљеник, мој брат; њему је отворено моје срце као урна пуна пепела. Једино ја знам истину.

Данас-сутра изгубићемо слободу. Све оно што су моји преци стицали биће нам одузето. Све ће бити разорено, похарано, опљачкано; људи ће бити посечени, жене силоване, цркве оскрнављене. Ништа неће претећи – осим можда у житијима која моји калуђери пишу и преписују, полуслепи од лоших свећа и мрзећи ме. Они који стоје на јужним границама, чекају да умрем, да се моји наследници посвађају око наслеђа; онда ће све и без борбе бити њихово. И сви знају да због тога тугујем, плачем, клечим по црквама, ударам челом о камен, облачим се у кострет као и пустињак на крају моје земље.

Ја сам последњи међу последњима из мога рода, али сам ожењен; такви су закони власти, а власт је од бога. Моја жена је висока и лепа, орловскога лица, као ноћ црних очију; она је биће постеље, сношаја и незаситих жеља. Побожна је само споља, онако како је научила на грешном ромејском двору. И њена утроба је мртва, уништена побачајима још за девојаштва; тамо мушко семе пада узалуд као киша на го камен. Зато сам је и узео, волео сам њену јаловост. Ипак, никад јој не одлазим у постељу, никад се не дотичем њеног тела.

Био сам кушан, али сам одолео; зато и остављам запис о томе. Монголи су са истока напали наше непријатеље, победили их и замало поробили. Ослабљени, непријатељи су се готово нашли пред мојим ногама; имао сам свежу, очувану и добро наоружану војску, био сам вешт ратник. Преда мном су била два пута: победити њих или свог брата. И ја сам изабрао сигурнији и краћи. На вратима задужбине нашег претка, лицем на Ускрс, дао сам да мом брату изненада одсеку бунтовну главу; затим сам погубио његове убице. Док сам жив, власт ће бити у мојим рукама, а после моје смрти неће бити ничија.

В. Стевановић