Starac i stepenice

Day 1,376, 18:09 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

Sedi starac, poguren, jedva se krećući, prilazi stepenicama, jedina pomoć u silasku niz njih će mu biti njegov verni štap, njegov sluga, ali često i njegov gospodar. I dok starac polako prilazi stepenicama, srce mu sve jače udara, dlanovi mu se znoje, a sećanja ga preplavljuju sve jače i jače. I dok gleda niz te strme stepenice, priceća se kako ih je nekada sa lakoćom prelazio, kako je jedva primećivao i da postoje...

Davno, još dok je bio momak, obećao je sebi da će se, onda kada bude zaboravio sve lepo u životu, onda kada mu samo tuga postane prijatelj, da će doći do tih stepenica, do tog mesta, tako blesavog i čudnog za momenat koji je dugo čekao, a opet, starcu najdražeg mesta, da će doći, sasvim sam, da mu to mesto vrati lepe trenutke ponovo u život, u sećanje...

Stepenik po stepenik, starcu je srce sve brže lupalo, znoj je bio sve krupniji, a sećanja su navirala brzinom svetlosti... Stao je posle nekoliko stepenika. Morao je da odmori, nije smeo da se izlaže tolikom naporu, ali jednostavno, obećao je sebi... I odmarajući se, prisećao se njenog osmeha. Koliko je taj osmeh donosio radosti u njegov život, jedan običan osmeh... Čak nije morao taj osmeh da bude zbog njegovih šala, mogao je taj osmeh da bude i zbog nečeg sasvim običnog, radovao ga je... Bio je to njen osmeh...

Odmorio je starac, možda ne sasvim dovoljno, ali... Želja je nadjačala starost, želja da ponovo bude na tom mestu, jer... kada dođe na to mistično mesto, nadao se da će i ona biti tu, možda, ko zna... Znao je da je to samo njegova mašta nešto nemoguće pretvorila u lažnu nadu, često mu se to dešavalo, ali opet, nada umire poslednja... Možda je tu, pomislio je u sebi, i napravio još jedan korak... A onda opet zastao...

Glas, njen glas... I onaj njen blesavi akcenat, zbog kojeg je nekada pravio šale na njen račun, na račun njenog akcenta, nikada joj ne priznajući da je taj njen akcenat nešto najlepše što je čuo na ovom svetu. Slavuj bi se ućutao kada bi začuo njen glas, a kako da taj glas ne probudi ono najdivnije u običnom ljudskom biću, koje je još uz sve i bilo zaljubljeno...

Taj glas mu je dao snage da napravi još nekoliko koraka niz stepenice, kao da ga je dozivao, kao da se čuo tu, sasvim blizu, kao da je do njega. Srce je već opasno zaigralo, uporni starac bi odavno trebao da potraži nečiju pomoć, ali ne, nije se usuđivao, plašio se da će ga taj neko, ko mu bude pomogao, odvesti nazad, odvući od mesta kojem mora, jednostavno mora doći, obećao je sebi... Još nekoliko stepenika, mogu ja to,pomislio je starac u sebi, a onda duboko uzdahnuo i stao da još malo odmori...

Prisetio se starac koliko je napora uložio da bi ona konačno bila njegova, i kako ga je svaki novi poduhvat pravio jačim, smelijim, kako je svaka njena neodlučnost u njemu budila borca, ratnika za njeno srce, za njen zagrljaj, prisetio se i njenog puta... i njenog obećanja... Srce mu je još jače zalupalo, ali je smogao snage da napravi još nekoliko koraka niz stepenice...

Ponovo je stao,ostala su mu još samo dva stepenika, ali su se njemu ta dva stepenika činila kao da se spušta niz najstrmiju planinu na svetu, godine i iscrpljenost starog čoveka bi odavno pobedile slabo telo, ali... duh je održavao ravnotežu, duh i želja, želja da vidi to njegovo sveto mesto...

Sećanja mu pokreću suze, ali i neko čudno osećanje, suze jesu bile zbog tuge, ali su ga te suze činile srećnim, srećnim što počinje da se priseća svake sekunde uz nju, svakog trenutka. Da, bilo je tu i ružnih trenutaka, zbog toga su i suze, setio se starac kako je ostavljen kao da nikada nije ni postojao u njenom životu, kako je drugi zauzeo njegovo mesto, ali je bio ponosan, ponosan što je, makar i kratko, on bio deo njenog života. Bio je njen, bila je njegova....

Hrabro je starac zakoračio, pokušavajući da pobedi još dva preostala stepenika, korak po korak, lagano, odvažno i uspeo je, bio je na tom mestu... Osmeh, široki osmeh, setio se prvog dodira, setio se onog čudnog osećaja u stomaku, ponovo ga je osetio, posle toliko godina. Nikada pre, a ni posle toga, taj osećaj nije osetio, nije mogao ni da ga se priseti, sve do sada, sada je ponovo bio tu...

Srce je jednostavno poludelo, udaralo je sve brže i brže, sa sve čudnijim ritmom. Znao je starac šta ga čeka, ali je pomislio kako je tu, na tom mestu, njegov život, onaj pravi, započeo, kako je zbog tog mesta taj njegov život i zastao, a kako na tom mestu sada sasvim prestaje...

Seo je starac na pod, gledajući mesto koje je želeo da vidi, gledajući u to mesto, gledao je nju i sebe pre toliko godina, mlade, vesele i zaljubljene.

Srce je prestalo da udara, starac je prestao da se priseća, njih dvoje su mu bili poslednja misao, sećanje prvog poljupca. Očiju sklopljenih, preklopljenih ruku, sa srećnim izrazom lica, starac je ispunio svoju poslednju misiju...