Megdan iznad Jajca...

Day 1,942, 11:35 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

U danima kad na Brčko svi Bošnjaci udariše,
Kad bejahu došli dani da ne bude srpski više
U logoru traktorista, mal’ poviše iznad Jajca
Nek’ Brdaru okleveta Vladislava, starog pajca.
Oj Brdaru šta nam rade
Hoće Brčko da im dade
Neće za DO da ga stave
Je li tako Vladislave?
Sad ti Brčko važno nije
Dok te Pacov rukom mije?
Kad to čuše Vlada mudo
Polete mu ruci ruka,
Te mu telo posta tvrdo,
Ali samo iznad struka.
Šta to zboriš Strahinjiću,
Svih partija sivi ptiću?
Oj Brdare znam te, znaš me,
Da ja Brčko ne davaše.
I tako mi milog orga,
Videćete svoga Boga,
Klevetnici vi prokleti
Sumnjivog ću ja oteti,
Pa ću megdan s njim deliti,
Pa ću njega pobediti,
Te obljubit devu stranu
I Miljicu i Zlatanu.
Sutra kada svane zora
Đeneral će đe se mora,
Pravo ispred kule njine,
Obrisaću s njima sline.
Reče Brdar glasno, jako,
Onda neka bude tako
Đeneral nam zavet dao
Da će sutra biti zao!

A u kuli narikača
Jedna sasvim slična priča.
Tu j’ Radenko, sedi, zbori,
Hokej tiket mu obori.
Tu je mlada devojčica
Mala Mica, plačljivica.
Pa i Zlatan tude sedi,
Mudro nešto on besedi,
Sve tu su mi moj do moga,
Samo nema Sumnjivoga.
Svi galame, čuješ reči,
Dok pričaju, svak’ se beči –
Ona baba, zloba jedna
Tuđe grudi, baš je bedna…
Nataknem mu strinu milu,
Što pričamo o debilu…
Ja bi njega međ’ rogove,
Nek’ upozna sve bogove…
A i onaj što ga metne
Jedino u maloletne…
Tad pomisli Zlatan, setan
Eh što nisam maloletan.
I sve tako, đubrad, glupi,
Svi do jednog baš su tupi,
Kad Strahinjić nosi vesti
Sve ih strašno tad ražesti,
Rekli su nam traktoristi
Svi do jednog da smo isti!
Ju uvrede, poniženja!
Mora nešto da se menja,
Mi sve fino i kulturno,
A on nam je tako mun’o!
Mora nešto da se menja,
Ide rat do istrebljenja!
Tad ustade i Montana
Vladislav je moja rana,
Kanabisom ja se kunem,
Sutra njemu ću da munem!

Sutradan kad sunce svanu
Ide Vlada ka megdanu,
Al’ Sumnjivog nema tamo,
Već je Mertav tude samo.
Oj Montana, oj Radenko
Je l’ Sumnjivi to utek’o?
Odgovara sad Montana
Ne boji se novih rana
Nije zbris’o, nit’ utek’o
Niti mu je g**no meko,
Već on slavi radost slatku
Rođendan je Mladić Ratku,
Te ću stoga, moj Vladane
Ja ti zadat zadnje rane!
Uplaši se Vlada hrabri,
Al’ se pravi “šab me gabri”,
Tući će se s bilo kime
Samo Mica da se skine,
Da se skine s orga Srpske,
Reči da joj nisu drske.
Pa pogleda u Dragana,
Plašeći se svojih rana,
Te mu tužno zbori, veli
Da ga megdan ne veseli,
Jer Radenko kad se prima
Od zmajeva pomoć ima.
A Radenko tad se seti,
Pa mu ruka u džep leti,
No tam’ nema biljke nove
S kojom zmaja on pozove.
Te pogleda u Kulina, splašen
Oj Šabane mnogo sam uplašen.
Ne ponesoh ja biljku ludaju
Neću moći obratit’ se zmaju.
A bez biljke što priziva zmaja
Ja sam čovek koji nema j*ja!

A Srblje se okupilo celo.
Gledat megdan ono je želelo,
Ali džaba, junoše se boje,
Ne tuku se, nego samo stoje.
Iza njih su njihovi saborci
Uvredljivih fraza pravi tvorci.
Prde, psuju i pomalo kake,
Tu nema uvrede baš lake,
Već sve reči jadne, a i ružne,
Samo druge da načine tužne.
Čekala ih raja, strpljivo i dugo,
Ali avaj, o prokleta tugo,
Da se tuku ovi ni ne znaju,
Znaju samo ko kere da laju.
Predstava je postala baš bedna,
A raja je već odavno žedna.
Tad povika raja vrlo živo
Je**š ove, ajmo mi na pivo.
Nek’ se psuju, prete, a i tuku,
Neka tako leče svoju muku.
Mi ostali vrlo dobro znamo
Zašto ovo još uvek igramo,
Zarad kafe, kvasa, a i hmelja,
Zarad društva, pravih prijatelja.
Ne zbog orga, golda ili snage,
Zbog medalja ili vlasti “drage”…