Join the new world

Stonewall Jackson Thomas Jonathan "Stonewall" Jackson
(20. ili 21. Januar 1824. – 10. Maj
1863.) je bio general Konfederacije u
Američkom građanskom ratu.
Najpoznatiji je po odvažnoj kampanji u
dolini Shenandoah 1862. godine i kao zapovednik korpusa u Armiji Severne
Virginije generala Roberta E. Leeja.
Nastradao je kada ga je greškom
ustrelio njegov vlastiti vojnik kod
Chancelorsvillea; par dana nakon
ranjavanja umro je usled komplikacija nakon amputacije ruke i
upale pluća.
Vojni istoricari smatraju Jacksona
jednim od najdarovitijih taktičara u
američkoj istoriji. Njegova kampanja
u dolini Shenandoah (tzv. Valley Campaign) i obuhvatni manevar oko
desnog krila unionističke armije kod
Chacelorsvillea i dan-danas se
proučavaju širom sveta kao primeri
inovativnog i odvažnog vojničkog
poteza. Istaknuo se i u prvoj bitci kod Bull Runa (gde je stekao svoj čuveni
nadimak), drugoj bitci kod Bull Runa,
kod Antietama i Fredericksburga. Njegova
smrt bila je težak udarac za
Konfederaciju, ne samo u vojnom
smislu nego i za moral vojske i šire
javnosti; dok je Jackson umirao,
general Robert E. Lee je rekao: «On je izgubio levu ruku, a ja se osjećam
kao da sam izgubio svoju desnu
ruku.» Stonewall Jackson je bio treće dete
Julije Beckwith Jackson i advokata
Jonathana Jacksona. Oboje su bili
rođeni Virdžinijanci.Porodica je živela u
Clarksburgu, u današnjoj saveznoj
državi Zapadna Virginija, i treći sin tamo je rođen. Ime je dobio po dedi s
majčine strane.
Dve godine kasnije, Jacksonov otac i
starija sestra Elizabeth umiru od tifusa.
Sutradan mu se rodila sestra Laura
Ann. Julia Jackson je tako u 28. godini ostala udovica sa troje male dece i
znatnim dugovima. Kako bi isplatila
poverenike, prodala je porodicno
imanje i preselila se s decom u malu
iznajmljenu jednosobnu kućicu. Iduće
četiri godine izdržavala je sebe i decu radeći kao švalja i privatna učiteljica.
Godine 1830. Julia Neale Jackson
ponovno se udala. Njen novi suprug,
advokat Blake Woodson, nije osobito
voleo njemu decu. Porodica je bila u
neprekidnim finansiskim problemima. Iduće godine, prilikom porodjaja, Julia
Jackson-Woodson je umrla.
Kada mu je majka umrla, Jackson je
imao sedam godina. On i sestra Laura
Ann otišli su živeti kod očevog brata
Cumminsa Jacksona, koji je bio vlasnik Jackson's Milla (kod današnjeg
Westona u okrugu Lewis u Zap.
Virginiji). Cummins Jackson bio je vrlo
strog prema Thomasu. Najstariji brat
Warren otišao je živeti sa majčinim
rođacima; umro je od tuberkuloze 1841. godine.
Jackson je pomagao stricu na farmi,
čuvao ovce, pomagao pri oranju... U
ono vreme osnovno obrazovanje nije
bilo dostupno (ni obvezno) kao
danas, pa je Jackson išao u školu kada je mogao; većinu toga ipak je naučio
sam. Često je noću čitao uz svetlost
sveće. Poznata je priča da se Thomas
dogovorio sa jednim od ujakovih
robova, koji mu je donosio sveće a
zauzvrat ga je Thomas učio čitati. U to vreme u Virginiji je zakonom bilo
zabranjeno učiti robove čitati i pisati.
Thomas je ipak poštivao svoj dogovor,
i u tajnosti naučio roba čitati. Thomas
se godinama kasnije vratio u
Jackson's Mill i zaposlio se kao učitelj. Jackson je 1842. primljen na vojnu
akademiju u West Pointu. Zbog slabog obrazovanja, imao je problema sa
prijemnim ispitima, i započeo je studije
kao naslabiji u svojoj klasi. Kao
student morao je učiti više od kolega da bi savladao gradivo. Međutim, i tu je
prikazao nepokolebljivu odlučnost
koja ga je pratila celi život, i postao je
jedan od najmarljivijih kadeta na
akademiji. Thomas Jackson diplomirao
je kao 17. od 59 kadeta u klasi 1846. Svi njegovi kolege kadeti složili su se,
da su studije trajale još godinu dana,
Jackson bi diplomirao kao najbolji
kadet. Svoju vojničku karijeru Jackson je
započeo kao potporučnik u 1.
artiljerijskom puku, i od 1846. do
1848. borio se u Meksiku. I tu je do
izračaja došao njegov snažan
karakter. Prilikom juriša na tvrdjavu Chapultepec, odbio je izvršiti naredjenje,
koje je po njegovom mišljenju bilo
loše, i povukao je svoje ljude. Kada ga je
nadređeni oficir pozvao na
odgovornost, obrazložio je svoj stav
rekavši da je smatrao kako je povlačenje bilo opasnije nego
nastavak topovskog duela sa
meksičkom baterijom. Jacksonova
procena pokazala se ispravnom, i
jedna pešadiska brigada iskoristila je
proboj koji je sa svojim topovima ostvario Jackson. Međutim, izvršio je
naredbu koju je takođe smatrao
«lošom» kada je zapucao na grupu
civila nakon što meksičke vlasti nisu
predale Ciudad de Mexico u skladu sa
dogovorima sa američkom vojskom. Spomenuta epizoda, kao i kasnija
agresivna akcija protiv meksičke
vojske, donele su Jacksonu čin majora.
Borio se kod Veracruza, Contrerasa,
Chapultepeca i Ciudad de Mexica, i zaslužio još dva
unaprijeđenja. U Meksiku je upoznao
Roberta E. Leeja. U proleće 1851. godine, Thomas
Jackson je prihvatio ponuđenu katedru
na Vidžinijskom Vojnom Institutu
(Virginia Military Institute – VMI) u
Lexingtonu u Virginiji. Postao je
profesor prirodne i eksperimentalne filozofije i artiljerijski intruktor.
Jacksonova predavanja koriste se i
danas na VMI jer se bave osnovama
vojne veštine koje su sve vremenske:
disciplina, mobilnost, procena snage i
namere protivnika i istovremeno prikrivanje vlastite snage i namere, i
efikasnost artiljerije u kombinaciji sa
pešadiskim napadom. No, usprkos
kvalitetu svog rada, nije bio omiljen
kao predavač. Studenti su ismevali
njegovu naizgled strogu, religioznu prirodu i njegov ekscentrizam. Grupa
bivših studenata je 1856. pokušala
otpustiti Jacksona.
Premda nije bio osobito poznat među
belim stanovnicima Lexingtona,
Jackson je bio izuzetno poštovan među crnim stanovnicima, robovima i
slobodnima. Bio je jedan od glavnih
organizatora nedeljnih škola za crnce
u Prezbiterijanskoj crkvi. Pastor, dr.
William Spottswood White, opisao je
odnos između Jacksona i njegovih nedeljnih učenika: «Bio je izvanredno
uspešan u poučavanju veronauke.
Njegova je disciplina bila sastavna i
čvrsta, ali i jako ljubazna... Njegove
sluge su ga volele i cenile kao brata ili
oca... Bio je saosećajan, i pravi prijatelj crnog čoveka.» Svoje učenike zvao je
imenom, a oni su se njemu s ljubavlju
obraćali kao «Marse
Major» (Gospodine majore).
Dok je radio kao profesor na VMI,
Thomas Jackson je 1853. oženio Elinor «Ellie» Junkin, ćerku predsednika
koledža Washington u
Lexingtonu. Elli je umrla prilikom
porodjaja, a novorođenče, sin,je umro
ubrzo nakon toga. Nakon putovanja po Evropi, Jackson
se drugi put oženio 1857. Mary Anna
Morrison bila je iz Severne Caroline,
gde je njen otac bio predsednik
koledža Davidson. 1858. rodila im se
ćerka Mary Graham, koja je umrla manje od mesec dana nakon rođenja. Malo
pre očeve smrti, 1862. rodila im se
druga ćerka, koju su nazvali Julia Laura,
po Thomasovoj majci i sestri.
U novembru 1859. na zahtev
guvernera Virginje, major William Gilham poveo je kotingent kadeta iz
VMI u Charles Town kao dodatno
osiguranje prilikom izvršenja smrtne
kazne nad militantnim abolicionistom
Johnom Brownom nakon njegovog
napada na federalni arsenal u Harpers Ferryju. Major Jackson zapovedao je
artiljerijskim odredom koji se sastojao
od dve haubice i 21 kadeta. Kada je 1861. godine započeo
američki građanski rat, Jackson je
postao instruktor obuke novih regruta u
vojsci Konfederacije. Dana 27. Aprila
1861. guverner Virginije John Letcher
poslao je pukovnika Jacksona u Harpers Ferry, gde je preuzeo
zapovedništvo nad slavnom
«Stonewall» brigadom koja se
sastojala od 2., 4., 5., 27. i 33.
virdžinijske pešadiske brigade. Sve
brigade bile su iz doline Shenandoah. 17. Juna 1861. Jackson
je unapređen u čin brigadnog
generala. Jackson se prvi put proslavio – dobio
nadimak – u prvoj bitci kod Bull Runa
(Južnjaci tu bitku nazivaju prvom
bitkom kod Manassasa) u julu
1861. godine. Dok se konfederacijska
bojna linija počela lomiti pod snažnim napadom Unije, Jacksonova brigada
pojačala je kritični položaj na brdu
Henry House Hill. Konfederalni
brig.gen. Barnard Elliott Bee,
ohrabrio je svoje vojnike povikavši:
«Eno tamo Jackson stoji kao kameni zid (Stone Wall)! Okupite se iza
Virdžinijaca!»
Nakon bitke, Jackson je unapređen u general-majora i preuzeo je
zapovedništvo na vojnim okrugom
doline Shenandoah, sa komandom u
Winchesteru. U proleće 1862. godine, unionistički
general-major George B. McClellan na
čelu ogromne armije Potomaca
približavao se Richmondu sa
jugoistoka (preko poluostrva), korpus
gen.maj. Irvina McDowella približavao se Richmondu sa severa a armija
gen.maj. Nathaniela P. Banksa
ugrožavala je dolinu Shenandoah.
Jackson je imao naredbu da u dolini
zadrži Banksa i istovremeno
onemogući McDowellove snage da priskoče u pomoć McClellanu.
Jackson je posedovao sve atribute za
uspjeh protiv svojih slabo
koordiniranih i plašljivih protivnika:
kombinaciju velike odvažnosti,
izvrsnog poznavanja i lukave upotrebe terena i sposobnost da
inspiriše svoje vojnike na dugotrajne
marševe i hrabrost u borbi.
Kampanja je započela taktičkim
porazom kod Kernstowna 23. Marta
1862. kada je Jackson, na temelju netačnih informacija, napao puno
jačeg protivnika; Kernstown je ipak
bio strateška pobeda za
Konfederaciju jer je predsednik
Lincoln naložio da Banks ostane u
dolini a McDowell sa 30.000 ljudi ostane blize Fredericksburga – čime je
lišio McClellana 50.000 ljudi.
Kernstown je bio jedini Jacksonov
poraz u dolini.
Jacksonove snage porasle su na
17.000 ljudi kada je stigla divizija gen.maj. Richarda S. Ewella i manja
divizija gen.maj. Edwarda Johnsona.
Jackson je i dalje bio brojčano slabiji
od protivnika, ali je napadao deo po
deo protivničkih snaga – porazio je
generale Milroya i Schencka. Banksa je pobedio kod Front Royala i
Winchestera i izbacio ga iz doline.
Predsednik Linconl je odredio da je
Jackson glavni prioritet (iako je
Jacksonov zadatak bio samo zadržati
snage Unije što dalje od Richmonda). Irvin McDowell je morao poslati
20.000 ljudi prema Front Royalu a
gen.maj. John C. Fremont krenuo je za
Harrrisburg; ako bi se njih dvojica
susreli kod Strasburga, presekli bi
Jacksonu odstupnicu. Nakon serije manevara, Jackson je 8.
Juna porazio Fremonta kod Cross
Keysa, a 9. Juna brig.gen. Jamesa
Shieldsa kod Port Republica. Snage
Unije povukle su se iz doline
Shenandoah Bila je to klasična vojna kampanja
iznenadnih udara i manevrisanja.
Jacksonova armija od 17.000 ljudi
prepešačila je 646 milja (1.033 km) u
48 dana i izborila pet velikih pobeda
protiv neprijatelja koji je imao ukupno 60.000 vojnika. Jacksonova
izvanredna sposobnost da prebacuje
svoje snage tako brzo dala je
njegovim vojnicima nadimak «pešadiska
konjica» (foot cavalry). Stonewall
Jackson postao je najslavniji vojnik Konfederacije, a južnjački moral
porastao je do neba. McClellanova kampanja na poluostrvu
prema Richmodu zapela je nakon
bitke kod Seven Pinesa 31. Maja i 1. Juna. Kada je sredinom juna završila
kampanja u dolini, Jackson se sa
svojom armijom pridružio Leejevoj Armiji Sjeverne Virginije u obrani
južnjačke prestonice. Putujući
železničkim tunelom kroz planinu
Blue Ridge, zatim virdžinijskom
prugom preko okruga Hanover,
Jacksonovi ljudi iznenadili su McClellana kod Mechanicsvillea. Prema
posljednjim izvještajima, Jackson se
nalazio u dolini Shenandoah; njihova
prisutnost u blizini Richmonda navela
je McClellana da višestruko preceni
južnjačke snage sa kojima je bio suočen. Ta kriva procena pokazala se
kao ključan faktor njegove odluke da
se povuče dalje od Richmonda,
nizvodno niz reku James do
Harrison's Landinga. Taj McClellanov
potez praktično je okončao kampanju na poluostrvu i produžio rat za tri
godine.
Jacksonovi vojnici služili su pod
Leejevim zapovedništvom u seriji
bitaka poznatih pod nazivom
Sedmodnevna bitka, ali Jacksonov učinak u tim bitkama uglavnom se
smatra prilično lošim. Kod
Mechanicsvillea je stigao kasno, i zatim
neobjašnjivo naredio svojim vojnicima
da se ulogore tokom noći, iako su se
zvuci obližnje bitke sasvim jasno čuli. Kod Gaines' Milla je takođe stigao
kasno, i bio je dezorjentisan. Opet je
zakasnio kod Savage Stationa i kod
White Oak Swampa, gde nije iskoristio
plitke gazove kroz potok White Oak
Swamp nego je potrošio nekoliko sati pokušavajući popraviti most; njegov
uticaj na bitku sveo se na beznačajan
artiljerijski duel. Kod Malvern Hilla
Jackson je sudelovao u uzaludnom
frontalnom napadu na ukopano
unionističku pešadiju i koncentrisanu artiljeriju, i njegovi ljudi pretrpeli su
teške gubitke – ali iste probleme imala
je kompletna Leejeva armija u ovoj
loše vođenoj bitki. Razlozi sporih i loše
koordiniranih Jacksonovih akcija u
Sedmodnevnoj bitki nisu do kraja razjašnjeni, premda neispavanost
nakon iscrpljujućeg marša i putovanja
železnicom iz doline Shenandoah
svakako predstavljaju bitan faktor. I
Jackson i njegovi ljudi bili su potpuno
iscrpljeni. Jacson je sada bio zapovednik
korpusa u Leejevoj armiji. U drugoj
bitci kod Bull Runa (odn. za Južnjake,
drugoj bitci kod Manassasa), izveo je
agresivan obuhvatni manevar kojim je
zarobio nabavni depo u protivničkoj pozadini, koji je naterao generala
Johna Popea na napad. Popeova
armija bila je poražena i povukla se u
Washington – bio je to drugi poraz
Unije na istom bojištu. Kada je Lee
odlučio krenuti na sever (pohod na Maryland), Jackson je zauzeo Harpers
Ferry, a zatim pohitao pridružiti se
ostatku armije kod Sharpsburga u
Marylandu, gdje su se sukobili sa
McClellanom u bitci kod Antietama.
Konfederalne snage zadržale su svoje položaje, ali bitka je bila izuzetno
krvava za obe strane, i Lee je povukao
svoju Armiju sjeverne Virginije natrag
preko rijeke Potomac. Prva južnjačka
invazija Sjevera bila je tako
zaustavljena. Pre nego što su se vojske povukle u zimske logore,
Jacksonov korpus zaustavio je snažan
napad unionista na desno krilo
konfederalne linije u bitci kod
Fredericksburga, koja je završila
potpunom pobedom Konfederacije. U bitci kod Chancellorsvillea, Armiju
Severne Virginije ozbiljno je ugrozila
sjevernjačka Armija Potomaca i njen
novi zapovjednik, general-major
Joseph Hooker. Kako bi Hookeru
oduzeo inicijativu i zaustavio novu severnjačku ofenzivu na jug, general
Lee se odlučio za riskantnu taktiku –
odlučio je podeliti svoje snage. Poslao
je Jacskonov korpus na agresivan
obilazni manevar oko desnog boka
unionističkih snaga. Ovaj obuhvatni manevar pokazao se kao jedan od
najuspešnijih i najdramatičnijih poteza
celog rata. Dok je Jacksonova
pesadija napredovala na širokom
frontu južno i zapadno od unionističke
linije, konjica gen.maj. Fitzhugha Leeja izviđala raspored unionističkih snaga
na desnom krilu i u pozadini. Rezultati
izviđanja bili su puno bolji od
očekivanih. Lee je ustanovio da se
kompletno unionističko desno krilo
nalazi posred otvorenog polja, zaštićeno sa samo dva topa usmerena
prema zapadu; u pozadini su ležali
posve nezaštićeni logori i skladišta
ratnog materijala. Vojnici su slobodno
jeli i glasno se zabavljali, potpuno
nesvjesni da je jedan celi kofederalni korpus udaljen manje od 1,5 km od
njih. Događaje je svojim rečima
opisao Lee:
Bio sam toliko oduševljen svojim
otkrićem, da sam brzo odjahao do
mesta na kojem sam ostavio svoju konjicu, i zatim natrag putem kojim je
Jackson napredovao, sve dok nisam
naišao na Stonewalla lično.Rekao
sam mu: «Generale, pođite sa mnom, a
neka vaša kolona ostane ovde;
pokazaću vam neprijetljsko desno krilo i sami ćete se uveriti da je bolje
napasti starim obilaznim putem,
umesto ovom cestom kojom Vi idete,
jer ćemo tako udariti neprijatelja s
leđa. Povedite sa sobom samo jednog
kurira, jer će nas neprijatelj moći videti na vrhu brda.» Jacskon se složio, i
brzo sam ga odveo na izvidjacko
mesto. Prizor koji smo obojica gledali
nije se promijenio.
Slabo sam poznavao Jacksona. Gledao
sam ga dok je proučavao Howardove trupe [Howard – unionistički
zapovednik snaga koje su Lee i
Jackson posmatrali]. Bila su 2 sata
posle podne. Oči su mu zasijale, i celo
lice mu se ozarilo. Na licu mu se video
izraz velikog zanimanja, iščkivanja predstojeće bitke i uspeha njegovog
obuhvatnog manevra. Tokom pet
minuta koje smo proveli na brdu, niti
jednom nije odgovario na moje
primedbe o rasporedu modre [vojska
Unije nosila je modre uniforme] linije, ali usne su mu se ipak pomerale.
Obzirom na ono što sam ranije čuo o
Jacksonu, znao sam šta je u on tom
trenutku činio. Ispred čitavog desnog
krila unionističke armije, Stonewall
Jackson se molio! I dok se tako obraćao Bogu svih bitaka, teško da je
mogao čuti ono što mu je jedan običan
konjanik govorio. Naglo je okrenuo
svog konja prema kuriru, i rekao:
«Poručite generalu Rhodesu da krene
starom cestom; kada dođe do obilaznice, neka se zaustavi i sačeka
mene.» Pogledao je još jednom na
unionističku liniju i odgalopirao
nizbrdo, pritom mlatarajući rukama kao
da će svakog časa pasti s konja.
Očekivao sam da će pohvaliti moje izviđanje – koje je spasilo živote
mnogih njegovih vojnika, i da će u
najmanju ruku priznati da mi je dužan.
Jacksonovo cutanje možda me pomalo i
naljutilo, pa sam se zato i narugao
njegovom jahačkom umeću. Avaj! Bio je to poslednji put da sam ga video.
— Fitzhugh Lee, isečak iz knjge
«Sećanja na Armiju Severne Virginije»
1879.
Jackson se odmah vratio i pripremio
svoj korpus za napad na desno krilo unionističke linije koja je bila potpuno
nesvesna katastrofe koja će je ubrzo
zadesiti. Kondeferalni vojnici marširali
su u potpunoj tišini dok nisu došli na
stotinak metara od protivničke linije, a
zatim uz strašan poklik krenuli u juriš. Veliki broj unionističkih vojnika
zarobljen je bez ispaljenog metka, a
ostatak se dao u paničan beg.
Jackson ih je neumorno progonio sve
do sumraka.
Napad je prekinut zbog mraka. Dana 2. Maja Jackson se sa svojim štabom
vraćao u logor. Konfederalni vojnici iz
južnokarolinske brigade, misleći da
je reč o unionističkoj konjici, povikali
su «Stoj! ko ide?» i odmah zapucali.
Jacksona su pogodila tri metka, dva u levu ruku i jedan u desnu šaku.
Nekoliko njegovih štapskih oficira je
ubijeno, kao i nekoliko konja. Zbog
mraka i haosa, Jackson nije odmah
zbirnut. Dok su ga na nosilima
prenosili u ambulantu, pao je na tlo zbog topovske paljbe. Kada je
konačno stigao do lekara, dr. Hunter
McGurie morao mu je amputirati levu
ruku. Jackson je prebačen na obližnju
platažu Fairfield, gdje mu je vlasnik
Thomas C. Chandler ponudio smeštaj u svojoj kući, ali Jackson je to odbio i
zatražio da ga se smesti u pomoćnoj
zgradi. Verovao je da će se oporaviti,
ali njegovi lekari nisu prepoznali
klasične simptome upale pluća.
Smatrali su je bol u prsima posledica pada sa nosila. Jackson je umro 10.
Maja (osam dana nakon ranjavanja)
zbog komplikacija nastalih kod upale
pluća. Njegove poslednje reči bile su:
«Pređimo reku i odmorimo se u
senci drveća.» Telo je prebačeno u guvernerovu palatu u Richmondu, a
zatim je sahranjeno na gradskom
groblju u Lexingtonu, koje danas nosi
njegovo ime.
Robert E. Lee teško je primio vest o
Jacksonovoj smrti. Oplakivao je gubitak bliskog prijatelja i pouzdanog
generala. Kada je primio vest o
Stonewallovoj smrti, Lee je rekao svom
kuvaru: «Williame, izgubio sam svoju
desnu ruku (alegorija na amputaciju
Jacksonove leve ruke), i srce mi krvari.» Jackson se smatra jednim od
najznačajnijih ličnosti američkog
građanskog rata. Bio je vrlo religiozan
čovek, đakon prezbiterijanske crkve.
Nije voleo da se bori nedjeljom, što ga nije
sprečavalo da zaista to i čini. Jako je voleo svoju suprugu, kojoj je uputio
bezbroj pisama punih ljubavi.
Jackson je radije nosio staru, otrcanu
odeću nego raskošnu uniformu, i više
je ličio na izgužvanog vojnika nego na
generala koji zapoveda korpusom. Za razliku od Leeja, Jackson nije bio
upečatljiv lik; pošto je prilično slab
jahač, jahao je mirnog, pouzdanog
konja, dok je Lee (koji je bio
izvanredan jahač) obilazio trupe jašući
na mladom, snažnom pastuvu. Često se spominje Jacksonova strast
prema limunima, koje je doslovno
proždirao kako bi umanjio simptome
gorusice. Voleo je sve vrste voća,
narocito breskve. Celi život je bio
uveren da mu jedna ruka duža od druge, pa je redovno «dužu» ruku
držao uzdignutu da bi «izjednačio
cirkulaciju». Navodno je bio «prvak u
spavanju», pa je znao utonuti u san sa
zalogajem hrane u ustima. U vojsci
Konfederacije bio je poznat po tome da su njegovi vojnici marširali u
krugovima. Često se nagađa da je
Jackson patio od Aspergerovog
sindroma (blaži oblik autizma, koji se
manifestuje u smanjenoj mogućnosti
društvene komunikacije i opste slabijoj socijalizaciji).
Kao vojni zapovednik, Jackson je bio
opsednut tajnošću svojih planova, i
strašno je pazio na vojnu disciplinu.
Zbog svoje tajnosti i povučene prirode,
nije bio u dobrim odnosima sa svojim podređnim oficirima, koji u
pravilu nisu bili upoznati sa
njegovim operativnim planovima i žalili
su se da ih Jackson izostavlja iz
donošenja ključnih odluka.
Celi je Jug žalio za Jacksonom. Godinama nakon rata javljaju se teorije
o tome da bi Lee pobedio kod
Gettysburga da je Jackson bio živ.
Jacksonova čelična disciplina i
briljantan osećaj za taktiku nedostajali
su Konfederaciji, i kod Gettysburga bi se stvari odvijale drugačije da
je on bio tamo.
Lee je Jacksonu mogao poveriti
namerno tesko formulisane
naredbe koje su opisivale opsti cilj
(ono što se danas naziva «krajnji rezultat»). Jackson je posedovao
sposobnost razumevanja Leejevih
neizrečenih namera, a Lee je
prepuštao Jacksonu da sam odluči na
koji će način ostvariti «krajnji rezultat».
Oficiri koji su kasnije preuzeli Jacksonov korpus nisu posedovali
takvu sposbnost. Kod Gettysburga to
se pokazalo odlučujućim faktorom.
Nakon što su se unionisti povukli na
uzvišenje južno od grada, Lee je poslao
Richardu S. Ewellu, novom zapovedniku korpusa, opštu
naredbu da zauzme uzvišenje «ako je
to praktično». Bez Jacksonovog
intuitivnog razumievanja Leejeve
namere i novonastalih taktičkih
mogućnosti, Ewell se nije odlučio za napad, i ta njegova odluka smatra se
ključnom za ishod bitke.