eSrbija između dva ogledala

Day 741, 12:31 • Published in Serbia Serbia • by dr.doom


Уместо увода и наслова
”АТЕХ - хазарска принцеза... чије се име тумачи као назив за четири стања свести код Хазара. На сваком капку носила је током ноћи по једно слово из забрањене хазарске азбуке у којој свако писмено убија чим се прочита. Слова су исписивали слепи, а ујутру су пре умивања дворкиње служиле принцезу жмурећи. Тако је она била заштићена од непријатеља док спава.

Да је разоноде, послужитељи су донели принцези једног дана два огледала. Оба су била начињена од углачане соли, али једно од њих је било брзо а друго споро огледало. Што год је оно брзо узимало осликавајући свет као предујам будућности, друго, оно споро, враћало је и намиривало дуг првог, јер је у односу на садашњост каснило тачно онолико колико је оно прво журило. Када су пред принцезу Атех изнели огледала, она је још била у постељи и с њених капака нису умивањем била уклоњена слова. У огледалима видела је себе склопљених капака и одмах је умрла. Нестала је између два трена очију или, тачније речено, први пут је прочитала на својим капцима исписана слова која убијају.

Умрла је усмрћена истодобно словима из прошлости и из будућности.”

Милорад Павић, ”Хазарски речник” (1989)

Између два трена очију
Никад нисам читао чланке у еРепублику који немају везе са игром. Не интересују ме кладионице, вицеви, преношење вести из РЛ живота. Прескакао сам текстове о успесима наших спортиста и друге вести. И када је преминуо наш Патријарх, о томе сам читао на другим сајтовима и посматрао поворку са терасе зграде у којој радим.

Данас сам чуо да је преминуо Милорад Павић, један од најдаровитијих српских писаца и члан наше Академије наука. Када сам дошао кући са посла да одрадим тренинг и посао у еРеп-у, летимично сам погледао заинтересован да ли је неко нешто написао о томе. Ништа. И онда сам схватио да је то сасвим логично.

еСрбија је виртуелна земља где нас представљају различити аватари и надимци. Из различитих смо градова, годишта, идемо у школу, неки студирају, неки раде, други после тренинг рата иду да провере шта им раде деца. Али по гомили текстова који се објављују, начину како су написани, познавањем једначења по звучности и писању речи са одричном речцом ”не”, чини ми се да је еСрбија веома, веома млада. Зато и имамо копирање садржаја са ТВ-а, јефтинијих новина и свега онога што је производ лаке, брзе и масовне (не)културе.

И није то спорно. Да се разумемо, немам ја ништа против да причам са еРеп генералом који је данас добио четворку из ”Познавања природе и друштва”. Сасвим ми је ок да одговорим на мејл посланика који је добро прошао на контролном из математике. Могу да дам свој коментар на љутит текст аутора чланка кога другари нису ставили у фудбалски тим током великог одмора.

Оно што ми понекад смета је да су баш ти генерали, посланици и аутори веома гласни. Гласни када их нико ништа не пита, уверени да су само они у праву и да је то најбоље доказати дреком и виком.

Добро је што нас има више. Добро је што сви ми, без обзира да ли идемо или предајемо у основној школи, управо овде да урадимо нешто више за еСрбију. Али било би још боље да сви ми покушамо да саслушамо, али стварно саслушамо друге. Да није одговор само у томе да другог увредиш.

Да дозволимо да постоји та мала, ситна, скоро невидљива могућност да баш ти (ја) и ниси (нисам) најпаметнији и најспособнији на (е)свету.

Дуго времена сам се опирао да отворим своје новине јер сам уживао читајући оно што мала група других аутора које ценим пишу. Увек ми је некако било рано да изађем пред овакву јавност и представим неке своје погледе. Дошао сам до 20-ог нивоа, неколико мандата у Конгресу, два пута председник странке и неколико јавних прозивки да се манем тврдоглавости и отворим своје новине.

Док завршавам претпоследњи пасус првог чланка ”Ординације”, све сам више уверен дa ми нису требале ове новине. Скоро све је или већ речено или има људи који ће рећи оно што је потребно. еСрбија је између два огледала, спорог и брзог, и чини ми се ако се сви ми мало не тргнемо, да може веома лако да нестане између два трена очију.

Ипак, добро је што сам овај чланак започео скраћеним цитатом из Павићевог ”Хазарског речника”. Они нестрпљивији, они које све знају никад неће ни доћи до краја овог текста. Мислим да има доста нас који су нешто упорнији, можда и тврдоглавији да учинимо све да се то ипак не догоди.

До следећег читања,


dr.doom