Join the new world

Bilo je rano jutro ili kasna noć. To su sad manje bitne stvari, reklo bi se od onih što spadaju u kategoriju "polupuna-poluprazna čaša". Bitno je da sam članak započeo stereotipnom frazom "Bilo je..." kao pravi pisac sa B liste.

Nestalo je struje, naravno. Prilično je nezgodno kad se to desi u (skoro) mrklo doba noći - neću reći "gluvo" doba, jer u gradovima nijedan deo dana nije gluv. Još je nezgodnije kada te nestanak struje zatekne u toaletu, koji je prilično često deo stana najmanje izložen spoljnom svetlu... Recimo da sam na par minuta imao priliku da mi se vrlo verno dočara kako je to biti slep. Isprva je - ne znam da li sam to pomenuo - nezgodno. Ne znam kad i kako, ali doživljaj sveta, sebe i uopšte mi je postao izuzetno vizualan: ukoliko stalno ne vidim stvari, kako stoje, kako se pomeraju, svakodnevne stvari, neobične pojave, kombinaciju boja, oblika, tekstura, da ne pominjem dobro poznati prizor sopstvenih ruku, torzoa i nogu koji vire odnekud (da, život je ipak igrica koja se igra u prvom licu), dakle, ukoliko mi mozak nije stalno ispunjen različitim slikama, nekako mi samo postojanje izgleda mnogo manje podnošljivo.

Ali u isto vreme i mirnije.

Ta navučenost na vid, potreba za prezasićenošću prizorima, možda je i razlog zašto ne mogu da zaspim. Shvatio sam da je glavni problem tu što telo i um kao da panično odbijaju da sklopim oči i na neko vreme se iskopčam sa neprekidne mreže informacija koja je ovo uobičajeno, budno življenje. Ali eto, onda te taj isti život (elektroprivreda, tojest) prosto natera. Nema sunca, svetla su ugašena, pa ti bajo izvoli.
I izvoleo jesam. Nakon prvih par sekundi frustracije (kakomož'ovoudvajes'prvomveku), ostao sam da blenem ispred sebe, valjda ispred, rekao bih po položaju glave, i na kratko sam se setio onih dana kada sam svoje postojanje doživljavao kao nešto više od neprekidne spletke nadražaja, informacija itd itd. Jedva, na silu, zato što sam bio nateran na to, setio sam se kako van svega vidljivog postoji nešto što sam ja a što je stalna stvar. Da ne kažem - konstanta. Ne mislim na ono što misli, tu sposobnost sam izgubio baš, baš davno. Mislim na onaj osećaj koji postoji kada je sve ostalo "u leru". Osećaj "ja". Ne znam da li gledam ispred sebe ili žmurim, a to me vraća na neke kao-meditacije koje sam radio kao klinac: zamišljao kako plovim po svemiru, u praznini, negde u tri lepe. To mi je davalo jači uvid u sebe, jaču spoznaju da postojim na nekom nivou koji ni dan-danas ne mogu da pojmim.
Sad, eto, tako glup splet okolnosti kao što su nesanica i nestanak struje, dao mi je priliku da ponovo iskusim kako je to biti čovek u najogoljenijem obliku. Osim toga, uvideo sam koliko nervira činjenica da sam jedva - bukvalno jedva - sposoban da obrišem dupe ukoliko mi neki tamo ljudi ne obezbeđuju stalno napajanje strujom...

Onda su se svetla upalila, a ja sam odahnuo, uključio komp i otišao na eRep da napišem članak o ovom kao-prosvetljenju u mraku. Mislim da ću ga tako i nazvati.

Bonžur svima!