Join the new world

Драги моји читаоци,

Пишем овај чланак док већ трећи дан ишчекујем свој перманентни бан. За оне који нису упућени у то шта се десило потрудићу се да појасним. У петак увече две вама добро познате персоне које још увек нећу да именујем су ме пријавиле. Очекујем одговор администратора или модератора јер ме страшно интересује да ли сам ја заправо Баћков мулти. Али не брините, и ако све остане у реду то ће свеједно значити да се Баћко увукао у модераторе. Можете ли ви да замислите какав је то човек који док `лади муда по Јевропи успева у исто време и да се бави модерацијом ове пропале лепе игре. Тако да вас молим да будете пажљивији и обратите пажљу на људе који играју, врло вероватно да је међу њима много Баћкових мултија. Такође припазите и на особе које вас окружују у реалном животу, можда се испостави да је неко од вама познатих исто Баћков мулти. Оно што ја могу о себи рећи а изразићу се речима једног великог књижевника:

„Сам свој мулти хD“ Баштован Сурчински

Међутим нећу својим проблемима да вам одузимам време, јер имам да пренесем једну кратку али веома важну поруку која се односи на све српске играче.

На жалост или на срећу, у 21. веку, веку модерних технологија и прогресивних друштава, појам и подела нација још увек није одумрео. Тешко је и мучно гледати до каквог нивоа ми, као народ, можемо да се понижавамо.

„Када србин у расправи покушава да буде објективан, својом објективношћу он прелази на страну непријатеља.“ Ђорђе Натошевић, лекар, један од првих српских педагога.

Колико пута сте видили да неком хрватском играчу у коментарима чланака, шаутова или обаћања док отворено и без икавог такта пљује и понижава нас, наше достојанство и наш национални интегритет у реалном животу, дође неко и почне да му говори како је он испран од комплекса и како игра није место за фрустрације из РЛ. И ако сте могли тако нешто негде да приметите, то су заиста ретки случајеви а част изузецима који то напишу. То је њихова национална особина као новонастале „нације“, они су свесни да је њима животно неопходна слога и у томе доста успевају. Међутим, колико сте приметили наших бораца за људска права, наших такозваних дипломата који било коју, чак и објективну претензију на адресу наших суседа доживљавају као дестабилизацију ситуације у игри, који сматрају да су сукоби прошли и да треба једно другоме да пружимо руке, да не треба да се уносимо ни у чему, да будемо тихи, седимо на нашој гузици и не провоцирамо? Нажалост, у реалностима наше игре, бити усташа је прошли век, а бити српски патриота је позив на мржњу.



Знате, ово није место где би требало да причам нешто из свог стварног живота, међутим да бисте боље разумели ипак ћу навести једну чињеницу.
У августу 1995. после опрације „Олуја“ сва моја родбина са очеве стране је била протерана из земље на којој је живела неколико колена уназад. Неко ће рећи: „Јебеш кућу и имање над којим си цео живот радио, битно да су живу главу извукли“ тачно тако, то ћу рећи и ја. Међутим, има људи који су изгубили много више од куће и имања, нешто што нема вредност а то је живот својих ближњих. Таквог човека немам никаквог права да осуђујем нити на било који начин да критикујем, таквог човека не можете назвати ни националистом јер он то није, то је само човек који је изгубио оно највредније у животу. Њему не можете објаснити да су хрвати добри, да има добрих хрвата јер ће вас онда он питати где су били ти добри хрвати када се то дешавало.



Оно што ја желим рећи и пренети није порука мржње, није позив на било какву реакцију. Ја само желим да вам кажем да је потребно да чувамо своје достојанство, да се не понижавамо и да поштујемо сами себе, јер ако то не будемо чинили ни други нас неће поштовати. И онда се не треба љутити што нас чак и у игри сматрају за стоку.

Дозовите се памети, јер чак и ова симулација реалног живота добро показује проблеме који су стварно присутни у српској заједници. Наставимо ли овим путем, испуниће се на први поглед смешно пророчанство, сви ћемо моћи да станемо под једну шљиву.