ВОЖЊА

Day 2,030, 15:42 • Published in Serbia Serbia • by The Milliner

Ако си, не дај Боже, намерио да читаш, кликнеш овде и овде, па онда.





Возио је стално.
Читав његов живот је уствари била вожња.
Вожња и његов стари, верни "кец".
Напорна.
Занимљива.
Тешка.
И лака.
Непрестана вожња.
Понекад би изгледало као да је наишао на несавладиву препреку.
Али није престајао да вози.
Вожња се настављала.
Његов верни "кец" га је непоколебљиво возио напред.
И тај сувозач.
Тај човек за којег зна од кад зна за себе и својег "кеца".
Који је увек био ту, на том старом сувозачком седишту десно од њега.
И давао му смернице.
У магли.
По киши.
На сунцу.
Поледици.
У снежним наметима.
Једно је увек било константа.
Напред.
Он, његов "кец" и његов "копилот".
Како је вожња одмицала, било је све мање кише.
Све мање грмљавине.
И све више сунчаних сати вожње.
Било је сунчано и када је купио ферари.
И када је убрзо потом негде успут заборавио "копилота".
Који се радовао са њим због ферарија.
Но, рекао му је и да не заборави "кеца".
Ни космичке километре које је њиме превалио.
Срећом, смеродавац му више није био потребан.
Ферари је имао рачунарски навигациони систем.
"Кеца" је за нешто новца продао једном човеку из ауто отпада.
Да га распрода у деловима.
Ионако је био сувишан.
На крају крајева, није могао управљати двојим колима.
Логично.
Вожња је била удобнија.
Бржа.
Мада му је каткад недостајао "копилот".
Било је много сунчаних сати.
Али су облаци временом постајали све тежи, тромији и црњи.
Почела је да бесни олуја.
Било је мрачно.
Олуја је изазвала сметње на сателитима и навигациони систем је отказао.
Налетео је на ћорсокак.
Морао је назад.
Мрак је био густ као катран.
Промашио је пут и уништио ферари.
Угрувао се.
Морао је пешке кроз олују.
Није могао да верује када је наишао на човека из ауто отпада.
Заправо, није могао да верује да му није раставио "кеца" у делове.
Да га је сачувао.
Зашто би неко сачувао његовог "кеца".
Откупио је своју старудију и наставио вожњу.
Било је све више мрачних, олујних сати вожње.
Једном је тако, у кишном катрану око себе, крај пута спазио стопера.
У зеленој кабаници, под артиљеријским баражом кишних капи.
Са старинским фењером у десној руци.
Просто га није могао не видети.
На једином извору светла у потпуној помрачини поглед се сам зауставља.
Стопер је подигао главу и свој поглед уперио ка њему.
Испод капуљаче је видео узнемирујуће познато лице.
Толико узнемирујуће, да га је уплашило.
И да није смео да се заустави.
Возио је дуго.
Не осврћући се.
Ни назад.
Ни десно, ка оном старом седишту.
Јер се све време осећао као да га са њега гледа разочарани поглед.
Чинило му се да тачно осећа добро познато присуство.
Да осећа како се капи са кабанице сливају на седиште.
Иако није застао.
Даље.
Некуда.
Не осврћући се.
Ни назад.
Ни десно.
А можда га и није препознао.
Када се олуја стишала и мрак се разишао, схватио је да се изгубио.
Возио је погрешним путем.
Видео је да се обрео у пустињи.
А нестало му је горива.
Схватио је да је вожњи крај.
Окренуо је ретровизор ка себи и погледао у њега.
На својим раменима видео је узнемирујуће познато лице.
Са њега, видео је разочарани поглед за који је осећао да га пробада са сувозачког места.
Окренуо је главу десно и видео да тамо нема никога.
Погледао је још једном у ретровизор.
Низ капуљачу кабанице над његовом главом сливале су се кишне капи.

Желим ти пријатну вожњу,

Гледај да успут не заборавиш себе, обично се касно сетиш ко си.