Мир, тишина и по киле кокаина.

Day 1,902, 07:08 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Окрећеш се.
Намешташ се.
Намешташ се по њој.
Али
не вреди.
Свиће.
И временом као да ми се намећу неке мисли.
Вртим филм.
А то ми уопште није добро.
Проживљавам опет.
А јесам ли рекла да филм није леп?
Чујем га како лупа.
Оно би хтело да искочи.
И не могу, ма колико се трудила, не вреди.
Ту су.
Осуђена сам на њих.
Бар неко време.
Док то не средим.
А не трудим се довољно да средим.
Некако сам се само препустила.
Јер није ништа наспрам ове друге.
Али су повезане.
А све је на мени.
Могу да их одвежем.
Тако што ћу да решим бар једно.
И онда ћу бити заклана увече.
А овако.
Она тера по свом и боли.
Чујем је како виче "ПОПРАВИ МЕ!!!".
А ја само чекам.
Чекам да се поправи сама.
Аха, да.
Баш то.
Не могу да се фокусирам на нешто лепо и да заборавим бол.
Немам другу кожу.
Не знам ни како да се понашам.
Срећемо се по први пут.
Што смо се срели
Нисам хтела да се сретнем са њима.
Рано је.
Рано је за то.
Али све сам ја то дозволила.
Ништа ми није јасно.
Као да сам се пробудила после десет година.
Не креће ми се.
Не знам шта се дешава.
А тек ни зашто се дешава.
Не видим разлог за неким стварима, ситне су.
Шта је онда са оним крупним.
Како њих да сажваћем.
Чини ми се.
Али нисам сигурна од чега.
А ја знам да то не умем.




Пустио сузе да се саме сљевају.