МС

Day 1,877, 13:24 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Знам, баке и деке живе од сећања на детинство.
Ту су њихови унуци, унуке... Да их још више подсете на тај период живота.
Јер некако тад смо најсрећнији.
Тад немамо брига.
Уживамо у сваком тренутку.
Кући се долази да се једе и спава. Али буквално.
Остало време проводиш са друштвом.
Имам доста ожиљака из ток периода.
Један је баш видљив, на носу.
Пас ме закачио зубима.
Држала сам штап у висини главе.
И тако...
А мени је ето чудно, што се у овим годинама сећам тог неког периода.
Сама себе не сврставам у децу. А дете сам.
Јер увек сам сматрала да смо деца док нам родитељи не умру.
Имам неки осећај да умирем.
Тј. да умиру неки делови мене.
Чудно је, не знам ни који делови тачно, само имам осећај.
А можда и умирем.
Цркве посећујем случајно, углавом.
Просто будем “у пролазу“.
Упалим свећу за особе које су ту, за особе које нису више ту, особе које волим.
Ако неко зна шта је МОБА, ето била сам на једној.
Ако неко мушко не зна шта да студира, нек иде на теолошки.
Ал мора да има желудац.
Пуниш џепове док су други у жалости.
Тад просто не могу да те одбију, коју год цену да кажеш.
Пирка неки торнадо.
Не волим ветар.
Волим зиму, али не волим снег.
Знате ону зиму кад удахнете ваздух, а он онако... Оштар, па вас заболи грло.
А кад смо код снега.
Сећам се...
Комшија посуо пиљевину по нашем брдашцету где смо се санкали и онда смо отишли у други парк.
И тад смо се први пут спуштали на ручкама од гајбе.
Незаборавно искуство.
Тад сам га волела.
Некад сам волела да одем на клизање, сад имам зент.
А најсмешније је што никад нисам успела да научим да возим ролере.
Хоће неко калцијум?