РОЂЕНИ МОЈИ

Day 1,412, 09:14 • Published in Serbia Serbia • by The Milliner

Рођени моји,

Дуго вам нисам писао, махом због обавеза. Немојте ми замерити - живот понекад уме да буде гадан, а ако му се у таквим ситуацијама не посветимо, можемо проћи као боси по трњу, а по свој прилици - таква ми се судбина смеши. У светлу недавних дешавања на Космету, али и кореспондентних дешавања у овој игри у исто време, опкољен и сатеран у ћошак емоцијама, тражим начин да се глас у мени, који не могу ни сам да артикулишем и једнозначно одредим шта ми то шапуће и једновремено пробија бубне опне, чује... Учен сам да не делим своју патњу са другима, да је боље жртвовати себе сама зарад ближњих и оних које поштујеш и цениш, а с друге стране увек имати слуха за невоље других. Настојим да овим кодексима останем доследан, али понекад ме живот сломи. Зато желим да своје мисли поделим са вама - опростите мојој себичности. Ипак, некако ми се чини да је то и ваша патња. И ваша невоља. И ваша мука. И ваша зебња.

За две деценије свог живота, имао сам прилике да видим своје сународнике како се међусобно хватају за гушу са крволочним сјајем у очима чешће него што бих то волео да признам. А онда сам се сваки пут одавао мислима о некој давној, лепшој прошлости и у утопијском заносу говорио себи да се вреди надати. Говорио сам себи: "Какви су - такви су - моји су!" И заиста се трудим да волим све до једног свим срцем. Неки од вас нису такви. Неки су некада били, али су временом, разочарани, очврсли и "схватили" да је такво размишљање глупост. Ви у којима ова искра још увек сја, али и ви који сте заборавили како греје њен плам, да ли сте спремни да покажете да ова максима није испразна?

"Какви су - такви су..." - нажалост, разједињени су! Наметнули су нам ово гласање. Очигледно је свима да повратка нема - гласања ће бити. Многи су се, разумљиво, одмах дали у припреме. Други, који су помислили да знају другачији, можда бољи начин за борбу, позвали су на бојкот. Појединци су их, брже боље, најоштрије осудили. Као пример, дајем вам Страхињића, који је, чини се, постао државни непријатељ број један. Ја сматрам да је човек заиста изнео план за који мисли да је најбољи, иако ми се чини да од успеха с бојкотом нема ништа. Већина људи ће и без икаквих упутстава по инерцији гласати. Али исто тако сматрам да не треба расипати енергију прекомерним критиковањем и пљувањем неистомишљеника, па тако стварати још дубљи јаз и трошити време које брзо истиче на препуцавање. Потребно је синергетско деловање. Можемо покушати на који год начин желите, рођени моји, али ако мислите да добијемо еКосмет, а не еКосово, тако вам свега најмилијег, уједините се! Ако ћете се договарати, радите то што брже, аман-заман! Ја вам нећу рећи ни "гласајте", ни "немојте". Напротив, чекам да ви мени кажете шта да радим. Многи, попут мене, немају тврдокоран став, и услед турбуленција које смо направили, остаће потпуно збуњени и неодлучни, иако им је заиста стало до Космета. Дакле - што пре одаберимо опцију и наступимо одлучно и јединствено! Оно што не желим од вас јесте да говорите "ма кога је уопште брига, у питању је само игра" и томе слично. Прво - део сте ове игре, а она је, успут, замишљена као симулација реалног света. Друго, многи су већ и сами рекли да је ово више од игре, а ако и није било, пре пар дана је постало. Један од аргумената био је и "лако ћемо ми то еКосово освојити и заувек га држати под својом контролом". И хоћемо, али није у томе поента. Ако сами не видите зашто, узалудно је да објашњавам.

Ако мене питате - мишљења сам да, услед наше велике бројности, великог броја наших савезника и пријатеља, немамо разлога за страх поводом тог гласања, иако сам огорчен што нам се гласање намеће. И поред тога, каква год одлука да се донесе, којим год путем да кренемо и какав год исход остваримо, можемо да их победимо - СЛОГОМ! Исто важи и за прави Космет. Не мора се нико од вас бусати у прса и Србовати, али немојте ни безвољно одмахивати и главом и руком на сам помен Космета. Немојте га заборавити...

Знамо ли како треба поштовати светињу? Давид у својим Псалмима каже: "Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја!" Многе смо ствари заборавили, укључујући и Псалме. А јесмо ли заборавили и колико Јерусалима ми имамо? Колико је српских Јерусалима на земљи која нас је научила да презиремо ропство и да љубимо слободу? За мене бар, толика светост је у сваком од градова и околних села у свих двадесет и осам општина у пет округа на Космету, и зато кажем:

Ако те заборавим, Подујево, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Обилићу, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Приштино, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Косово Поље, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Глоговче, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Штимље, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Урошевче, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Качаниче, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Липљане, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Источе, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Пећи, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Клино, нека ме заборави десница моја!
Ако вас заборавим, Дечани, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Ђаковице, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Сува Реко, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Ораховче, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Призрене, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Враниште, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Косовска Митровице, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Лепосавићу, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Србице, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Вучитрне, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Зубин Поточе, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Звечане, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Косовска Каменице, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Ново Брдо, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Гњилане, нека ме заборави десница моја!
Ако те заборавим, Витино, нека ме заборави десница моја!
АКО ТЕ ЗАБОРАВИМ, КОСОВО, НЕКА МЕ ЗАБОРАВИ ДЕСНИЦА МОЈА!
АКО ТЕ ЗАБОРАВИМ, МЕТОХИЈО, НЕКА МЕ ЗАБОРАВИ ДЕСНИЦА МОЈА!

Ви старији, ако желите - гледајте на мене као клинца који не зна шта прича. Ви млађи - замерите ми да сам патетичан. Све што сам написао долази из срца. Буду ли Косово и Метохија уведени у игру као независна регија, мада то неће имати никаквог утицаја на слику у стварном животу, не знам како ћу поступити. Сматрам да свака игра треба да ме опусти и да у њој уживам, а у таквој игри не бих уживао. Претпостављам да се у том случају не бих враћао овде. Не бих вама који бисте остали нанео неку велику штету, јер сам сасвим нов играч, па сте једва имали времена и да ме упознате. Једино што би ме спречавало да то учиним било би осећање да дугујем људима који су ми помагали откако сам почео да играм ову игру.

Ето, рекох и душу спасох. Хвала вам што сте прочитали. Ако вам је што год сметало, знајте: ако рекох, не посекох. За крај, кажем вам:

Рођени моји, не заборавите да нас се плаше када смо уједињени!

http://www.youtube.com/watch?v=vt5ckezqzcw

Ваш Никола.