Join the new world

15.11.2020.

Поздрав свима.

Желео бих да направим ретроспективу лова на ресурсе од стране наше државе. Ово је искључиво моје виђење дешавања и не представља било какво званично државно обавештење. Пробаћу да будем што сажетији иако на ову тему може да се пише јако опширно, с обзиром на то шта се све дешавало, па нисам баш сигуран да ћу у томе и успети.



Припреме за рат

С обзиром да су админи опис борбе за ресурсе дали, чини ми се, 7-10 дана пред сам рат, тек тада се могло почети са анализом и припремом. Ја нисам био у ужем кругу људи који су се тиме бавили али оно што знам је да се од првог дана почело са договорима у Савезу и прикупљањем искустава и савета од учесника у организацији прошлог рата за ресурсе, онолико колико је то било могуће.

Једна од главних недоумица је била које реурсе јурити с обзиром да је било најављено ажурирање механизама за производњу авио оружја и увођење виших квалитета фабрика у тој индустрији. Питање на које нисмо знали одговор је било да ли ће, уз најављене промене, бити омогућен и менаџерски рад у тим фирмама, као и у фирмама за куће, што би у много чему утицало на стратегију с обзиром да држава од менаџерисања добија много више пореза неголи од обичног рада запослених.

Ипак, како је увођење менаџерисања за поменуте индустрије била само претпоставка, мој савет је био да се фокусирамо на јурење ресурса за оружје и храну, с обзиром да су то индустрије које су убедљиво највише заступљене у фирмама у Србији и ти производи су најпотребнији и најкоришћенији. И то је био став и осталих људи који су се о нечему питали.

Оно по чему се мој став разликовао од већине осталих је у томе колико ресурса је реално да узмемо. И док је већина сматрала да можемо до фул ресурса за обе индустрије, поучен дешавањима из претходног рата, који се у нијансама разликовао по механизмима од овог управо завршеног, ја сам сматрао да треба да се задовољимо и са 3 основна ресурса за оружје и храну + обезбеђивањем концесија за ретке ресурсе, пре свега за оружје. Наравано, узимање фул ресурса би било фантастично и свако би то желео и волео, али сматрао сам да ово моје размишљање треба да представља неку реалну и лако оствариву основу, а да све преко тога треба да буде само велики бонус.

Све у свему, Партизановац је преузео на себе велику одговорност да он буде тај који ће се кандидовати за председника у месецу када се јуре ресурси, контактирани су команданти свих највећих јединица како би се видело ко је вољан да помогне у јурењу и организацији, отворен је Телеграм канал за координацију, и рат је могао да почне.



Почетак

Овде прво морам да нагласим да готово нико из тима који је организовао потеру за ресурсима прошлог месеца, није био учесник у организацији пре 4 године. За скоро све људе ово је било једно ново искуство и било је неминовно да се на почетку прележе неке "дечије болести" које су биле последица, превасходно, неискуства.

Иако ни ја нисам био укључен у организацију 2014. године, колико толико сам тада пратио дешавања и знао сам одређене ствари на које би требало обратити пажњу. Знао сам да војна моћ државе апсолутно није никакав предуслов за узимање ресурса нити представља некакву предност. Штавише, турнир је тако осмишљен да мање, односно слабије државе, а нарочито оне поприлично удаљене од остатка држава и света, имају веће шансе да за себе приграбе већу количину ресурса.

*****

Ја немам сада простора да овде детаљно улазим у механизме рата. Али оно што је било неопходно урадити је свести број битака на оптималан, како би се олакшало јурење ресурса и смањила могућност саботажа. И то је један од почетних проблема са којима смо се суочили јер смо имали знатно већи број битака на почетку него што је требало и било је поприлично тешко пратити све те битке, координисати људе на каналу и бранити се од саботажа. Брзо се кренуло у решавање овог проблема, почело се са затварањем ратова и, релативно у кратком року, број битака приликом јурења ресурса је сведен на оптималних 5-6.

Оно што је битно напоменути је то да, за време трајања овог проблема, нисмо изгубили шансу ни за један редак и веома редак ресурс. Такође, битно је напоменути почетну грешку у постављању ресурса по регијама која је касније довела до фамозног узимања 2 алуминијума. И за ову грешку не постоји оправдање али, како ће се на крају испоставити, она није ни утицала на крајњи исход обезбеђених ресурса и бонуса за производњу.



Разрада

У тих почетних недељу дана до десет, генерално је владао хаос у свету. Дешавале су се чудне ствари. Чудне, у смислу да нико није био сигуран који критеријум се користи уколико 2 или више држава истовремено стекну услов за узимање ресурса. Ми смо за то време некад узимали ресурсе некад кад смо мислили да их нећемо узети, а некад смо били сигурни да су наши, а нисмо их узели. Било како било, успели да узмемо сва 3 основна ресурса за оружје, односно гвожђе, алуминијум и нафту, а узели смо и два основна за храну, рибе и воће.

А онда су почеле да се дешавају неке ствари које су унеле сумњу у то неке државе знају нешто више о механизму рата него што то знају друге. Нпр. Литванија је заредом узела 4 или 5 ресурса на које је циљала, при чему и ретке и изузетно ретке.

Битно је рећи да смо ми слали тикете админима тражећи објашњење на време. Ипак, не знам из ког разлога, одговоре смо добили али кључне информације, односно боље рећи информација, нам није била прослеђена. Док је све то трајало, изгубили смо шансу да узмемо ретке и веома ретке ресурсе. И тек тада, сазнали смо од једног савезника тачан критеријум по коме се одлучује која држава узима ресурс у случају да 2 или више њих "истовремено" прођу кроз циљ.

*****

Штета је била поприлична јер су људи који су водили битке за јурење ресурса изгубили мотивацију услед неуспешних покушаја али, још горе од тога, било је то што више нисмо имали шансу за ретке ресурсе у оригиналним регијама.



Завршница

Ипак, иако смо испали из борбе за те ретке ресурсе у оригиналним регијама, посао није био готов. Иако смо узели 3 основна ресурса за оружје, нисмо их имали везане у истој регији како бисмо максимизовали регионални бонус које би они могли дати. Требало је узети поново нафту или гвожђе. И требало је узети говеда, како би се спојила 3 ресура за храну. А онда је требало организовати и неког савезника који ће узети ретке ресурсе за нас и дати нам их у концесију.

После краћег пуњења батерија, организација је поново започета. Пронађене су државе које ће јурити ресурсе за нас. Заправо, нису их оне ни јуриле, јурили смо их и даље ми, док су нам оне само уступале регију и, евентуално, пратиле организациона упутства.

И успели смо да обезбедимо на тај начин све потребне ретке и веома ретке ресурсе за оружје и храну - гуму и две шалитре, односно два јелена и два жита. Поред тога смо узели неодимијум, два кобалта, гранит и 2 кречњака. Дакле, укупно 5 веома ретких и 8 ретких ресурса од како смо сазнали кључну ифнормацију о начину рачунања најстарије битке, која је била предуслов за узимање ресурса. Ови ресурси су обезбеђени за Нови Зеланд и Северну Кореју, државе у којима власт чини апсолутна српска већина и које су унапред пристале да ресурсе потребне Србији за концесију, ставе истој на располагање. Такође, испуњен је и циљ о 3 везана ресурса за оружје и храну у истим регијама.

Иначе овај расплет догађаја на крају, само потврђује моје речи из увода, да је много лакше узети ресурс за удаљене државе, мање војне моћи. Јер је у последњих 10ак дана у организацији рата учествовало свега десетак људи у врх главе, у односу на преко 60 људи који су били присутни на Телеграм каналу на коме се на почетку вршила координација.



Резиме

Резултат остварен у рату дефинитивно не може да се окарактерише као врхунски, не може чак ни као одличан ако мене питате. Навео сам вам разлоге због чега није било боље и то не треба видети као било какава оправдања, бар не са моје стране, већ једноставно као објашњења. Па нека их свако доживи како жели.

Ипак, у односу на нама најпотребније индустрије, за играче који су пре рата имали фабрике у Србији, ситуација је боља него пре рата. Бонуси за оружје су исти као пре рата и, уз концесије, имамо свих 5 ресурса уз свега 9% мању продуктивност од максималне могуће. Или у преводу, правимо свега 0.9 тенкова мање по раду него што је то максимално могуће. Са друге стране, бонуси за храну су драстично бољи него пре јер пре рата нисмо имали ниједан, а сада их, уз концесију за јелена, имамо сигурно 4. Пети ћемо узимати с времена на време и тако додатно повећавати бонус за 12.5% - 25%, у зависности да ли нам је жито повезано са главним градом или не.

Ресурсе за куће и авио оружје нисмо јурили, нисмо ни могли јурити ресурсе за све 4 индустрије. И то је на крају испао паметан потез. Менаџерисање за њих није уведено, државе које имају фул бонусе на ову произвдњу нису се усрећиле са приходима од пореза, а Срби, уколико желе, могу отварати фабрике у државама које имају фул ресурсе за ове индустрије, без страха да у њима неће моћи да раде и без потребе да се селе, с обзиром да је у њима могуће једино запошљавати раднике.

Стога је моја коначна оцена да смо у овом рату прошли добро или можда чак и врло добро. Остаје жал за тим што нисмо раније дошли до потребне информације која нас је коштала узимања ретких ресурса јер је јасно после свега да би макар неки завршио на нашим оригиналним територијама.



Захвалнице

На крају бих, у лично име, желео да се захвалим свим људима који су се одазвали позиву и дошли на Телеграм канал намењен координацији у јурењу ресурса. Али нарочиту захвалност дугујем људима који су пробдели дане и ноћи, успешно и неуспешно јурећи ресурсе (минимално 4 сата је било потребно учествовати у организацији јурења само једног ресурса, ако се учествује од почетка до краја) - Александри, Шунти, Апису, Мики, Тедију, Годзију, Шери и Гоксију, као и екипи са Новог Зеланда.

Хвала и Хрватима на редовним саботажама, чак и за небитне ресурсе. Неће им то бити заборављено.

о7