НЕКОМ ЈЕ ЖИВОТ МАЈКА НЕКОМ ЈАМАЈКА!!!

Day 1,910, 08:25 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Не играмо ми ово из истих разлога.
То је сасвим нормално. Нисмо исти, различити смо.
Али, не знам. Колико год да се трудим да разумем, просто ми не иде.
Не волим да пишем о игрици. Само сам једном пре овога писала о истој и један лик је одлучио да престане да игра.
Мислим кад су у питању напуштања да сам рекордер.
Мени никад није пало на памет да престанем да играм зато што је неко у последњој секунди направио већу штету него ја.
Можда бих волела да јесте.
Доста говори ово "о мени" кад прочиташ нешто типа... Ударај на почетку следеће рунде, или је ту линк који води ка слици складишта у којем има око 300 чоколадица, или линк који води ка слици да имаш ракетару од 2,5М.
Зар не?
Или не говори доста?
А зашто би мене као некога ко може да испуца 50М занимало то твоје "УДАРАЈ НА ПОЧЕТКУ СЛЕДЕЋЕ РУНДЕ!", кад си ти ударио 7М и зид у бици која је мени важна је у минусу.
Што би мене занимало/уплашило то што си ти ловац?
Причам сад о нашим људима.
То су вуко****наши.
Који скупљају голде да би после све то спуцали за мајку Србију.
А обично их нема кад су важне битке за Србију.
Није се само ова игрица променила.
Променили смо се и ми.
Видите пре се навијао сат да се бране регије а данас се устаје због Вуко****не.
Још се и римује...
Написах и тад.
Игрица ми се згадила одавно и то ми није битно. Игрица ко игрица.
Жао ми је што су почели људи да ми се гаде.
И кад размислим и схватим да ово играм већ две године и неких пет месеци. Није ми свеједно.
Писала сам тикет 20пута сигурно.
И увек је постојао разлог.
Било је ситуација кад нисам ја водила овај профил.
Просто се разочараш.
Али увек се нађе нека особа да ме изненади и покаже ми да ипак има нешто вредно и да ми разлог да останем.
Мислим да су успешни они који напуштају ереп кад им је најлепше.
Неприметно.
Ајде да се вратимо у епрошлост, моју епрошлост.
Убрзо након што сам направила налог, убедила сам другарицу, заправо познаницу да направи и она.
И она га је тако једно време водила.
Направила ми организацију.
И после неког времена било је да се пребаце фирме на налог.
И ја сам то урадила.
И моје фирме су отишле на њен налог.
И тако водила сам два налога.
Имало се, могло се.
За неког ко игра тек неких пола године и превише.
И онда су ми хаковали другарицу :Д
И све фирме су биле продате за неких 10голда, све укупно :Д
Била је мука са тим фирмама.
Знам да сам била лош ученик Веги.
Био је и "конкурс" за назив фирме.
Али тврде кифле за нежне усне су нестале са мојим напуштањем.
Никад их нисам жалила.
Али сам зато жалила што су у међувремену укинули национални чет.
Волела сам тај чет збот тога што у било које доба дана и ноћи кад би свратила био би некога, ајде што би било некога... Него што је било људи спремних за зезање.
Недостаје тај национални и ти људи са националног.
Недостаје ми Немања.
Нисмо се чули од септембра.
Надам се да је добро.
Нисмо се нешто готивили он и ја у почетку.
Цртао је на националном, има талента.
Баш смо писали о свачему.
А онда, пуф. Укинули национални.
Ми се преселили на миббит. Али то није било то.
Људи нису долазили као некад.
Ја сам отишла у еБелгију. Отишла да се врати.
После десет дана ето мене.
Починјем да висим сем на националном (#palic) и на #eSerbia и #eNovajlije.
И тако сам срела Петра Пана.
Који ме је позвао да играм traivan.
А касније ме је довео и на #pokret када и све почиње.
Добила сам посао еЖивота и ушла у јединицу.
И по први пут сам се задржала у истој много више од 2 дана.
И схватила поенту играња ерепа.
То дружење на нету и ван нета.
То зезање.
И тај прави бег од свега.
Ево већ недељу дана ја долазим опет на #pokret јесте променила се екипа.
Дошли неки нови еКлинци. Пуни енергије.
Спремни за спрдњу.

Једно велико хвала WT-u
И да, морам да вам кажем, вратио ми се еДруг.
Поздрав за Лакија 🙂
Много сам рушила систем у задњих 3 месеца па ћу са вама поделити само слике које су настале у протеклих десет дана.





Сећам се Алека и мене свако вече фристајл. Неко је то и сликао, можда и сам Алек али прошло је доста од тад, вероватно је и изгубљено.
Онда ме врховни транџа позива на тајланд и ја стичем еФамилију.
Е да, њаболина сећам се да си ми рекао да је пола медаља са твог профила моје!
Сећам се ЗВекиних зулуфа, колико сам плакала тад човече.
Мене после спрајта са блу куркаом... Свашта се деси кад не прочиташ садржај.
Онда Марка који долази на канал у 4 сата ујутру. И нас лудака који га опремамо и бодримо. Није узео медаљу али смо се смејали због Пањковић академије.
Има толико тога ал ово је оно што ми прво пада на памет.
Вероватно има доста ствари биле лепе или ружне које сам заборавила.
И кад погледаш.
Ова слова ће да избледе у твом сећању.
Сетићеш се неких других ствари.
Сетићеш се позива након скупова и онда оног вриштања и плакања након што видиш слике.
Ја ћу се ето сетити Дискета који је заспао на клупи.
Окренућу га, позвати на пиво.
И док испијамо трећу криглу он ће ми предложити да идемо да једемо нешто да му опет не би повраћала по патикама.
Сетићу се Данијела који ме зивка на сваких два минута јер смо још пре пола сата требали да кренемо на Фрушку Гору.
Сетићу се скупа који сам ја организовала и најбољег конобара на свету.
Сетићу се Шпијунке и мене у Анкином излогу.
Сетићу се Филипа који ми мртав пијан пева "Зелене очи биле су моје...".
Сетићу се Луке који ми репује.
Сетићу се можда и шта је било са леве стране.
Сетићу се Макице која ме пита нешто а ја јој одг са "Да ли је могуће да си ти толико пијана да не знаш који је дан?" и она која се церека и ја која контам да ме није питала који је дан данас.
Празног "излога" након Петра, Марка, Уроша и мене.
Сетићу се Николине душе која је испала док смо правили круг на Ади.
Вероватно ће ми и Вегијев нос заувек остати у сећању.
Да не дужим јер има толико тога и толико људи које бих поменула.
Али то је то, тих дружења ван нета... То је оно што ћемо памтити и чега ћемо се радо сећати зар не?