Pichonjina logika

Day 2,185, 02:05 • Published in Serbia Serbia • by momars

Nećú vas ovaj put smarati ni PUPeRSima, a neću pokretati ni donaciju najmćađim. To ću ostaviti za neku drugu priliku. Vrlo brzo. Vratiću se na svoj izvorni stil pisanja po kome me mnogi prepoznaju. Kao i do sada, uzimao sam neke životne istine ili događaje i pokušavao da javnosti približim, objasnim i navedem na razmišljanje a sve u cilju primene kako u eRepubliku, tako i u stvarnom životu. Trudio sam se da Vam prenesem pozitivne vrednosti i iskustva i na taj način pokušao da utičem na ovu našu mlađariju.



Skorašnji događaj me je naterao da se razmislim i to dvojako oko nekih stvari. Pichonju sam počeo da vodim na treninge karatea. Šta da se radi, dete želi da trenira baš taj sport. Sve bi to bilo u redu da se ne radi o mališanu, šestogodišnjaku, kome borba i upšte konflikti leže kao piletu s..e, ili pauku m..a, kako god želite. Dečačić je istinska dobrica, jako poslušno dete koji gledajući današnje crtaće i filmove stiče utisak da je baš cool biti borac. Neopsivo je smešan kada se iz petnih žila upinje da izgleda opasan, a svojim mentalitetom je sušta suprotnost tome.



No da se vratim na treninge. Dva puta nedeljno, idemu u moju staru osnovnu školu u večernjim terminima. U kolima obradimo par muških razgovora, onda on na parket, a ja na klupu sa mojim drugarom koji je takođe nekad trenirao karate kao i ja i koji je takođe doveo svog sina na trening. Ako je Pichonja smešan, njegov klinac je smešan na kub. Ovaj moj se još i trudi da izgleda opasno, a njegov čak ni to. Dok klinci tamo mlate zamišljene protivnike nas dvojica po pravilu uzimamo sebi slobodu da komentarišemo kvalitet treninga. Naravno da konstatujemo kako to ništa ne valja, kako je nekada bilo mnogo bolje, kvalitetnije. U stilu dekica iz mapet šoua vreme brzo prolazi, a kad shvatimo da drugu temu i nemamo, po pravilu u isto vreme ustajemo i odlazimo napolje da popušimo cigaretu. A napolju, posle par rečenica na temu “ prolaznost života i neuništivost materije “, kao po komandi vraćamo se na opljuvavanje trenera i načina rada. Sve u svemu dolazim do zaključka kako sam omatorio i postao još jedan od onih džangrizavih matoraca koji ne mirišu ništa što nije iz perioda mladosti. Šteta, a baš sam bio cool lik.



Posle nekoliko treninga, vraćajući se jedne prilike Pichonja mi postavi pitanja oko pojaseva u karateu. Skapirao je da se kreće od belog, a završava sa crnim. Nadalje sam mu objasnio da svi koji poseduju neki pojas mogu da nose i one rangom niže, ali da to obrnuto nije moguće. Celim putem do kuće mališan je ćutao. A on kad ćuti, to znači da debelo o nečemu razmišlja. Samo ekstremno za njega bitna tema može da gao odvuče od priče i postavljanja 236 pitanja u minuti. Kada smo stigli pred zgradu na površinu je isplivala tema njegovog razmišljanja. Posle odsutnog pogleda koji je bio produkt njegovih misli, oči mu se veselo raširiše i vema ponosno izjavi: “ Tata, ja ću reći mami da moj beli pojas više ne pere. Vremenom će pocrneti. “ U momentu nisam znao kako da mu odgovorim. Da li u stilu, kako to nije u redu, kako mora da se prolije mnogo znoja za taj crni pojas. Da se dobro namuči kako bi ga zaslužio. Sa druge strane, ogoljena analiza njegove izjave je suštinski korektna. Nije nikakav prestup napravio. Njegov beli pojas je beo, u suštini, a nigde ne piše da mora da se pere.



Zaključak se sam po sebi nameće. Vekovima u nazad, ljudi sa ovih prostora su se izveštili da prave prečice i “ hvataju krivine “. Istina, neko se malo više zaigra pa baš prepreči, a oni drugi koji imaju meru ceo svoj život provedu na onoj tankoj liniji između dozvoljenog i zabranjenog sa većim ili manjim uspehom. Možda vam se ova tema ne čini bitnom, ali ako bi se malo udubili u nju i ako bi ovaj događaj uporedili sa svakodnevnim događajima u svom okruženju mislim da bi se zaprepastili koliko toga u stvari ima. Te prečice su svuda oko nas, samo da se ne pretera.



Дружењем до победе