Ispovest VeSovca: Kako je VeS preuzimao manjinske stranke

Day 820, 05:22 • Published in Serbia Serbia • by Bora111

Članak koji danas objavljujem se razlikuje od mog uobičajenog stila pisanja, jer on nije napisan da bih vam preneo moju reč, već reč jednog našeg eVojnika, koji je radi lične bezbednosti zatražio da ostane anoniman.

Pre nekoliko dana me je iznenadio poziv sa prikrivenom indentifikacijom. Na ovakve pozive ne odgovaram, jer ne smatram pristojnim skrivanje sopstvenog indentiteta od osobe sa kojom se želi razgovarati, ipak tada sam pritisnuo yes i skoro ljutito rekao:

- Halo?
- Je’ si ti Bora; onaj koji je pisao propagandne članke krotiv Ministarstva Odbrane?
- Da... odgovorih zbunjen.
- Želiš li da čuješ pozadinu priče kako je VeS preuzimao manjinske stranke u eSrbiji?
- Ko je to!?
- Dođi u „Zlatno burence“ u osam. Nemoj da kasniš.

Pre nego što sam uspeo da ponovim „ko je to“ još glasnije razgovor je bio završen.

Preuzimanje manjinskih stranaka od strane VeS-a? Ta priča je davno zaboravljena, zašto bi neko hteo ponovo da je pokreće? Ovaj kratki razgovor me je bacio u nedoumicu. Ipak znatiželja me je na kraju savladala, i odlučih da se pojavim u zakazanom roku.

Lokal je bio pun, po troje-četvoro za istim stolom. Samo je za stolom u uglu sedela jedna prilika sa kačketom spuštenim preko očiju, nervozno tresući cigaretu o pikslu. Nesigurno priđoh ovoj misterioznoj osobi i pre nego što sam stigao išta da je pitam, presekla me je rečima:

- Sedi Boro. Ti mene ne znaš, al ja tebe znam vrlo dobro. Tačnije poznajem tvoj rad koji me je podstakao da te pozovem i otkrijem ti neke detalje te davno ispričane priče.
- Hm... O čemu se radi?
- Moja mala uloga u ovoj priči započinje na sam dan tih stranačkih izbora koji su se održali 15. decembra. Ulogovao sam se kao po običaju popodne, nakon završenih obaveza iz stvarnog života. U sandučetu me je čekala samo jedna poruka, vrlo neuobičajena, poruka koja se ticala upustva kome treba da dam svoj glas.
-Ko ti je poslao poruku?
- Moj komandir! Na prvi pogled sam pomislio da se radi o standardnom vojnom naređenju, ali ovog puta je bilo drugačije. Ovog puta sam dobio naređenje da se javim na kanal #izborni_stab. Odem ja na taj kanal, kad tamo komandiri izdaju naredbe za koga da se glasa na izborima.
- Možeš li mi reći o kojim se komandirima radi?
- Hm, u redu, bila su dva komandira: Boža Gojić, komandir vukova i Srba Ravenović, tadašnji komandir pantera.
- Ravenović? On je nakon toga postao i predsednik države, nije baš etički da neko ko vodi državu namešta izbore...
- Nije etički? Svejedno, nije tolko bitno za celu priču. Uglavnom, ova dvojica su naređivali vojnicima koji su pristizali na kanal za koga da glasaju. Glasalo se za tri kandidata, sva trojica su bili pripadnici vukova, oni su uostalom sve to i zamesili.
- Zar nisu pokušali da preotmu četiri stranke?
- Pa valjda, ali na kanalu su upućivali samo na ovo troje, ne znam ni ja sve detalje. Kada sam došao na kanal, rečeno mi je da moram da glasam za jednog od njih. Ja sam se usprotivio. Rekao sam da imam pravo da glasam za koga hoću! „Nemaš ti nikakvo pravo vojniče,“ odgovoreno mi je, „ti imaš pravo samo na poslušnost!“
-Nisi valjda tek tako popustio?
- Ne, naravno,rekao sam da vojska može da mi izdaje naređenja samo gde treba da se borim, a glasačko pravo je moje. Ali na te reči komandiri su mi odgovorili da je ovo smišljena akcija kako bi se sprečio TO Srbije, i da kao vojnik moram da radim u korist države. Protiv toga već nisam mogao, poslušao sam naređenje, učlanio se u određenu mi stranku i glasao za kandidata iz redova vukova.
- Ok, šta se potom desilo, sutradan se oko cele priče digla velika prašina.
- Da, narednih dana je bilo mnogo osude ovog postupka VeS-a, osetio sam se lično krivim što je bačena ljaga na vojsku. Otišao sam na kanal svoje vojne jedinice i otvoreno rekao svom komandiru da ću izneti sve ovo u javnost. Reći ću da obični vojnici nisu glasali po svojoj volji, već da je sve orkestrirano iz vojnog vrha. Međutim reakcija je bila strašna. Komandir mi je zapretio da ne smem ni da pisnem, inače ću odmah da letim iz vojske.
- Hm...
- Šta sam mogao da uradim? Vojska mi je sve! Svi drugovi su mi tamo, nemam ništa ni od lične imovine, šta mi vojska da, to potrošim. Prećutao sam sve, prećutao sam, ali više nisam mogao da ćutim, morao sam da izbacim to iz sebe.

Vidno potrešen je ugasio svoju dogorelu cigaretu i posegao za novom. Nakon što je bezuspešno nekoliko puta pokušao da je upali, uzeo sam mu upaljač iz drhtave ruke, pomogao da pripali i pokušao da ga utešim rečima:

- U redu je... Nisi ti kriv... Nisi imao izbora...



Napomena: svi događaji i sve ličnosti iz priče su izmišljeni, i nemaju nikakve veze sa stvarnošću.


http://somokon.com/erep/hitcounter.png">