Join the new world

Пред Макензенову офанзиву на Србију у јесен 1915.године био сам официр – осматрач на самој обали Дунава код села Дубравице близу Пожаревца. Док сам ноћу са разгранатог храста одличним атриљеријским догледом на очима посматрао како се немачке ударне трупе тихо пребацују на Велико острво према нама, донесе ми вечеру мој каплар Милован, иначе нишанџија на једном нашем топу. Да бих проверио борбену готовост свог војника пред олију која нам се спремала ја каплару Миловану поставим питање:
- Знаш ли ти Миловане с каквом државом ми ратујемо?
- Како да не знам, госн` потпоручниче – одговара Милован тихо – са „пријом“ Аустријом.
- Па?
- Па...ништа?
- А знаш ли ти да је та Аустрија велика царевина?
- Била је и Турска моћна царевина – каже Милован мирно.
- Добро, али ако нас опет са леђа нападне Бугарска? И то ти је нека царевина, па шта ћемо онда?
- И онда ништа! – одговара Милован спокојно. – Напала нас је та Бугарска и на Брегалници с леђа – ваљда да нам се захвали што смо им отели Једрене од Турака и њима га дали на поклон.
- Е, мој Миловане, а шта ће бити ако пред ове две царевине насрне на нас и трећа, најмоћнија, као што је Немачка? Видиш како нам се преко Дунава спремају Швабе у „госте“. Шта ли ће онда са нама бити?
- И онда ништа!
- Како ништа мој Миловане? – питам се ја у чуду и покушавам да му објасним. – Знаш ли ти каква је то сила? А наши савезници и не хају за нас.
- Шта ћес, свако гледа своја посла госн` потпоручниче. Можемо ми и без њих да изиђемо на крај са том швабуријом.

- Сећаш ли се, црни Миловане, кад нам је оно Аустрија објавила рат да је наш пук с празним карама излетео из касарне да бранимо Београд. А на Контици пуцао си „ћор-фишецима“, односно „егзецираним мецима“, само да одржимо дух код наше пешадије, док нас је аустроугарска војска просто засипала артиљеријском, митраљеском и пушачком муницијом! И онда, далеко су ти наши савезници, који нас помажу за скупе паре, док они крену у помоћ а ми већ готови!
- Јок, ништа нам не могу!
- Како ништа?
- Тако!...Ми ће се повучемо у наше планине, па ће и` дочекамо на бајонет, а ту смо ми мало бољи мајстори од њи`, ћер им швапску!...
- Али Миловане, они имају више него ми пушака у митраљеза, тешких топова и аероплана, па ту су читава брда муниције, а не као ми: - чим избацимо који шрапнел или гранату одмах се пребројавамо питајући се: остаде ли још које зрно?
- Опет – ништа! Ако и` не савладамо одма`, ми ће се још дубље повучемо, па кад и` сасвим заведемо у оне наше провалије, онда ће и` заобколимо, па да и` питам: ди су им ти њини тешки топови?!
- Али, Миловане, они са својом далекометном артељеријом, коју ми са нашим топовима не можемо ни да добацимо, неће ни да се пењу по планинама као што ми радимо. Они ће своје тешке топове да постављају дуж друмова, па ће онда да нас туку. Ти, бар, као тобџија знаш како то иде: само даду већу или мању елевацију својим дугачким топовским цевима, промене правац са толико хиљадитих лево или толико десно, промене и месни угао плус или минус, а неки твој колега, швапски каплар – нишанџија из аероплана имреглира метке, па ће, не померајући се с места, прецизним артиљеријском ватром да нас прате с положаја на положај.
- Море јок!... И њима ће доакамо! – не да се Милован. – Има увек на јуриш да кидишемо!... Само на јуриш, на нож и на бомбу!... А Шваба не воли бајонет и крагујевачке бомбе. Па кад им они што ничу где и` не сејеш и усред дана се провуку у позадину кроз непријатељски фронт, они...знаш...што последњи метак чувају за себе...их, кад им они однекуд скоче за врат, има да им бомбама накљукају те њине дугачке топовске цеви. Сећаш ли се оно на Бежанији код Београда, кад онај твој другар, комита из Танкосићевог одреда, како се оно зваше?
- Светолик Ивановић Лица...
- Јес, баш он...знаш кад им је руком убацио бомбе у уста цеви она два топа, што су и` Швабе били скинули са неке њине тврђаве, па пренели на Бежанију да туку Београд?...Ето, тако ће и сад Швабу бомбама да накљукамо, као ћурке!
Овде Милован застаде као да предахне, па загрејан и увек носећи у души залет још из балканских ратова, а и из скорашње колубарске битке, поче да се присећа:
- Их... кад оно Путник и Мишић задржаше наше повлачење и командоваше: „Стој српска војско! На-лево-круг и – јуриш напред! – да нико жив од швабске војске не побегне натраг преко Саве и Дрине!“ А сећаш ли се кад оно пробисмо фронт, и Шваба удари петом у тур, а наш командир загрме са оног брега: „Брза паљба шрапнелом! С повећањем даљине! По шест коси!“ – а ја полегао по нишанској справи и – косим ли косим!...Оће Шваба у Србију, али нема бато, ево!...- и ту Милован рече и учини нешто руком...

Седимо, високо у крошљи дрвета над широком реком нас два млада истогодишњака, и добра ратна другара. У ствари, више лежимо, у доста удобном гнезду моје одлично камуфлиране осматрачнице на врху једног столетног храста и, док се испод нас мирно ваљају хладне воде дубоког Дунава, претресамо политику и стратегију, нашу и светску. У разговору никакве разлике не правимо с обзиром на то да сам ја учен професор а он паметан и отресит сељак из Лештана испод Авале.
Била је дивна месечина, и док с времена на време по навици прошарам дурбином према равном Банату, све се више трудим да измислим питања која ће сасвим збунити и саломити жилавог и несаломљивог мог каплар-Милована. Али, не успевам у томе. И полако се заједно са њим, под борбом тешком и крвавом, повлачим испред трију царевина – све до мора. А кад сам га и до мора већ довео, уверен да више нема куд упитам га:
Е, мој Миловане, дотера нас тешка сила до сињега мора. Шта ћемо сад?
- Ту се Милован мало замисли, али брзо прену:
- Море, и онда нам ништа не могу! И тад им се нећемо живи предати у руке.
- Па шта ћемо?
- Да седнемо у лађе, па у бели свет!... А кад се мало одморимо и опет наоружамо имамо да се вратимо овамо и бијемо и` са њини рођени топови, као док Ваљева.
- У какве лађе црни Миловане кад флоте немамо?
- Па, у Вранцуске! Ваљда нас Вранцузи неће оставити да нас она жгадија покупи по обали! Толико, бар, могу ти наши савезници...
Видим да се Милован жив не предаје, и спремим му последње питање, мислећи да ћу га тиме матирати:
- Е, Миловане, замисли: кад ми све те невоље пребацимо преко главе, па дођемо до сињега мора, и ти таман ускочиш у неку „вранцуску лађу“, а потегне бомба из неког швапског аероплана „фију-у-у!“ и „гру-у-у“...и – убије те на месту?
Ово је већ било питање, пред којим и Милован проникну главом на груди, замисли се дуже него малочас, али се одмах усправи и, одмахнув руком, са пуно снаге и неког пркоса, узвикну:
- Ни тада ми ништа не могу!...
Мени се ово учини већ много, скоро бесмислено, и упитам га:
- Како то: ништа ти не могу? Па ништа ти више и не треба када те бомба живог у парчад разнесе.
- Не, ни тада ми ништа не могу! – понови Милован, а у оку му бљесну нешто силно као снага и додаде: - јер, могу они мене да убију, ал` ја што знам – знам!
Ућутао сам и више га ништа нисам питао, јер сам, најзад, сасвим разумео његове мисли које су исказивале поруке: „Могу и да ме убију непријатељи, па ми ипак ништа не могу, јер ја што знам-знам!“ То је пак значило да је мој каплар Милован знао ону идеју, ону мисао водиљу што живи вековима у целом нашем народу: то да непријатељ, било којом снагом располагао, не може убити у Миловану, најмањем и најслабијем војнику у батерији, као ни целој српској армији, онај несаломљиви дух, који ће преживети свакога од нас и бити јачи од свих противничких топова, митраљеза, граната и бомби – бити силнији чак и од саме смрти! То је оно што мој Милован, оличење српског народа и војника, зна, па зна!...


Димитријевић Коста: Јунаци "Српске трилогије" говоре.

Вечна им слава и хвала!