Join the new world

Овој земљи, еСрбији, хитно је потребан неки рат.

Грозан, крвав, крволочан и дуготрајан, исцрпљујући. Прави рат: не тренинг, вежба, не припомоћ или авантура. Рат, у најцрњем значењу те речи. Срећом, само у еРепублици.

Треба нам нешто што ће јадом забавити већину становништва, натерати привреду да другачије ради, укинути лоше, а појачати конкуренцију доброг.
Рат ће натерати људе да се зближе, да престану са демагогијом и опортунизмом, да дају једни другима шансу, да опет науче да помогну и боље разумеју ближњега свога...

Да науче да саиграч у компјутерској игрици није непријатељ, да је онај што у другој еДржави такође лупка по тастерима само противник, да најцрњи непријатељ чучи у нама самима, од крви и меса...

Поменусмо стварни живот... Нека свако за тренутак завири у себе и потражи по неку "ситну глупост" коју је раније учинио. Е сад замислите како то изгледа кад по неку "ситну глупост" у блиском временском периоду уради стотину, хиљаду, десетине или стотине хиљада људи. А глупост се, за разлику од памети, не сабира. Глупост се множи, мултиплицира. Зато јој је тако лако да завлада.

Да, еСрбији је хитно потребан неки виртуелни рат, иако у претходно помињаном стварном животу управо рат као вентил за узавреле страсти не представља лек, већ врхунац глупости и деструкције.
Овде, на срећу, рат не производи последице, па је лакше и мудрије каналисати страсти ка њему, него ка саиграчима.

Заглависмо у препуцавањима, расправама, мржњи: то све погађа и виртуелне људе. Виртуелни меци, на срећу, не погађају никог. Па да бирамо мање зло.

У овој нашој еСрбији(ци) данима ври од оптужби без доказа, најцрњих увреда, нетолеранције, тужибабисања админима... Грозан речник процурео из неких људи, као да добише дијареју.
А шта је дијалогу у еСрбији неопходно? Аргументи и факти за сваку тврдњу, па нека је тврдњи колико хоћете. Толерантан и недвосмислен разговор, јер овде нико не види гестикулацију или осмех - чита се само оно шта је написано, и тако разуме. Ах, да. Фали нам разумевање, да не истрчавамо на прву унапред верујући да је са друге стране екрана неко ко нам жели зло. Коначно, да админи буду мета, што да не, уместо што су средство истеривања правде: нека то остану, како се ружно одомаћило у српском језику, за "крајњу (или "велику") нужду".

Није ни предизборна кампања бланко дозвола да се вређа или клевеће: да ми уместо што критикујемо друге, пробамо да се хвалимо учињеним и да рекламирамо шта ћемо добро тек учинити?

Ако тако не можемо сами, нека нас натерају. Безброј је примера из стварног света како је рат заустављао овакве трзавице. Нажалост, тамо је рат производио много већу штету, па су тек после свеопште деструкције комплекси и фрустрације падале пред разумом и потребном да се говори и чини позитивно.

А овде очито, као и у стварном животу, пречесто нисмо у стању да се издигнемо изнад животињских страсти и размишљамо (бар) у општем интересу, ако већ комшији мора да цркне та крава.

И зато: дајте, људи, неку "кланицу" из велике нужде, да стане ова дијареја!