NA DANAŠNJI DAN 15.02.1804.

Day 5,200, 17:05 • Published in Serbia USA • by Dragisa Lapcevic

Na današnji dan 14.02.1804 izbio je Prvi srpski ustanak, ustanak srba u Smederevskom sandžaku u okolnih šest nahija je odpočeo protiv Dahija neposredni povodom za to bio je uzrukovan sečom knezova, gde je kasnije ustanak prerastao za konačno oslobođenje zemlje i trajao je sve do njegovog sloma 7. oktobra 1813.
Ustanak je bio predvođen Đorđem Petrovićem Karađorđem kasnije poznat u narodu još i kao Crni Đorđe.

Karađorđe kao predvodnik ustanka na silici

Dahije u Beogradskom pašaluku su 1801. godine ubile beogradskog vezira Hadži Mustafu i tako uspostavile nasilje i tiraniju u pašaluku, tom doktrinom Dahije su nametnule svoju upravu nezavisno od osmanskog sultana.
Janjičari su suspendovali prava koja je srbima ranije davao sultan, tokom svoje uprave su povećali poreze, i uveli prinudni rad.
Mnogi ugledni Srbi su prebegli u hajduke spremajući planove za ustanak.
Kada su dahije za to saznale, 1804. godine izvršile su seču knezova,u kojoj je pobijena većina istaknutih Srba trgovaca, knezova, sveštenika procenjuje se da je nastradalo 72 ljudi, ustanak je time bio samo još više ubrzan.
Na zbor u Orašcu kod Aranđelovca vršeno okupljanje srpskih ustanika, koji su umakli pred sečom knezova.
Zbor je organizovao Đorđe Petrović, poznat kao Karađorđe, sa šumadijskim predstavnicima i knezovima, zbor održan je u zimu 1804. godine, na hrišćanskom prazniku Sretenje Gospodnje u Orašcu 14 februara.
Na zboru je doneta odluka o podizanju ustanka, oko tri stotine ustanika odlučilo je da se bori protiv dahija, gde su tada pristupili izboru vođe.
Pošto su harambaša Stanoje Glavaš i knez Teodosije Marićević odbili da predvode ustanike za vožda je izabran Karađorđe Petrović.
Po izboru vođe ustanici su pred protorejom Atanasijem bukovičkim položili zakletvu, a potom su na sve strane, u sve krajeve pašaluka upućeni pozivi da se diže buna.

Zbor u Orašcu slika Veljka Stanojevića
Buna na Dahije
Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnom ustanka i zato su počele različitim podmićivanjem, pregovorima i prevarom da zaustave bunu. Tako je Aganlija sa oko 400 janjičara otišao u Šumadiju, 21. februara 1804. godine, sa ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u stvarima glavni povod je bilo izvršenje napada na pobunjenike. On je srpskom narodu obećao bolji položaj i ukidanje hanova, a Karađorđu je ponudio novac, lične ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom režima tražio je jamstvo od Austrijanaca, jer se nije mogao osloniti na tursko obećanje.
Kako Aganlija nije na to pristao, zajedno sa svojim vojskom pretrpeo je poraz u bici kod Drlupe 24. februara ovo je jedno bio prvi sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda.
Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je podigao moral na srpsko stanovništvo.
Nakon ovog poraza, dahije su se opet pokušale preko svojih delegata, koje je Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci(Smederevska Palanka) 4. marta, da pregovaraju o miru.
Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni naravno nisu prihvatili. Zbog toga, pregovori su završeni bez rezultata.
Ubrzo su srpski ustanici, zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u aprilu potukli janjičare u bici kod Batočine i Jagodine, a ostatak janjičara se povlačila prema Beogradu. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od turaka, ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10 000, zajedno sa svojim vodom Karađorđem približile su se Beogradu.
Praviteljstvujušči sovjet serbski
Praviteljstvujušči sovjet serbski je bio jedan od centralnih organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, osnovan 15. avgusta 1805. na narodnoj skupštini u Borku, u vreme Prvog srpskog ustanka.
Jedan od osnivača je bio prota Mateja Nenadović, dok je na njegovom postavljanju radio Boža Grujović, profesor istorije prava na univerzitetu u Harkovu.

Sovjet je bio neka vrsta vlade, i imao je izvršnu i zakonodavnu vlast, što je Grujović posebno naglašavao. Kao centralni organ vlasti objedinjavao je napore ustanika i doprinosio je da se sa uspehom razvija oslobodilačka borba. Stvarao je osnovne uslove za brži ekonomski, društveni i kulturni razvoj Srbije. Postepeno je suzbijao nahijski separatizam, a pod Karađorđem se borio protiv feudalne i regionalne podvojenosti

Prota Mateja Nenadović osnivač, prvi predsednik praviteljstvujuščeg sovjeta serbski
Prva veča bitka bila je bitka na Ivankovcu 18. avgusta 1805. godine, u kojoj su Srbi prvi put pobedili nepobunjeničke muslimanske snage, već sultanovu carsku vojsku primoravajući je da se povuče.
Novembra je pala Smederevska tvrđava i postala prestonica pobune.
Poraz u bici podstakao je sultana Selima da objavi džihad(sveti rat) srpskim ustanicima koji su se borili da proteraju turke iz Srbije.

spomen-obeležje, u znak sećanja na borce ivankovačke bitke
Inčkov mir
Ičkov mir, je nazvan po Petru Ičku kojeg su u leto 1806. poslali ustanici iz Srbije da pregovara sa Portom o miru.
U punomoćju koje su potpisali 13. jula 1806. Karađorđe i Mladen Milovanović postavljeni su sledeći uslovi:
1. Srbi da plaćaju danak odsekom;
2. Da se u Srbiju pošalje carski muhasil s izvesnim brojem „služitelja“, kojemu će se predavati danak;
3. Sve carske, muhasilske službe da vrše Srbi, oni obećavaju da će ih vršiti po carskoj zapovesti;
4. Iz Srbije da se isteraju janjičari, krdžalije i drugi zli Turci, a Srbi da čuvaju granice.
Bitka na Mišaru
Bitka na Mišaru je bitka vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta (odnosno od 1. do 3. avgusta po julijanskom kalendaru) 1806.
Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka. Bitku je ovekovečio Filip Višnjić u narodnoj epskoj pesmi
„Boj na Mišaru”, dok ju je ruski slikar Afanasij Ivanovič Šeloumov ovekovečio monumentalnom kompozicijom ulja na platnu „Boj na Mišaru”.

Bitka na Mišaru slika Afanasija Ivanovič Šelumova
Opsada Beograda 1806.
Napad ustanika na Beograd je detaljno isplaniran.
Karađorđe se još u maju 1804. godine nalazio u okolini Beograda sa ustaničkom vojskom.
Međutim, prvi sukobi sa Turcima su se dogodili tek dve godine kasnije, i to kod Topčiderske reke. Tada su ustanici zauzeli položaje koji su bili bliži Beogradu.
Ustaničke vođe su zauzele sledeće položaje: Sima Marković sa ustanicima iz beogradske nahije se nalazio pored Save, front do njega su zauzeli Karađorđe i Janko Katić, desno u donosu na Carevu ćupriju se nalazio Milan Obrenović sa Rudničanima, položaje kod Hajdučke česme zauzeo je Mladen Milovanović sa ustaničkim odredima iz Kragujevca, dok je na položajima uz Carigradski drum bio Vasa Čarapić sa Gročanima. Posle osvajanja Požarevca od strane ustanika, Milenko Stojković dolazi sa svojim ljudima da pojača opsadu Beograda. Na položajima oko Dunava, prema Vidin-kapiji su bili Stanoje Glavaš i Vule Kolarac. U opsadi su takođe učestvovali i Luka Lazarević i Prota Matija Nenadović.

Sredinom novembra 1806. u okolini Beograda je bilo oko 25.000 srpskih vojnika i 40 topova, dok je broj topova na turskoj strani bio oko 300. Posade turskih topova su uglavnom činile pristalice dahija i Alije Gušanca, koji je došao da pomogne beogradskim Turcima u odbrani Beograda. U odbrani Beograda je učestvovao određen broj hrišćana. Neki od njih su prebegli na srpsku stranu, među kojima je bio i buljubaša Konda.

Glavni napad na Beograd se dogodio 30. novembra 1806. Rešeno je da se gradu prilazi u tišini i da se koristi hladno oružje. Konda i Uzun-Mirko sa svojim ljudima su prišli Sava-kapiji, gde ih je turska straža pustila u grad, jer je pomislila da su to Turci. Oni zatim ubijaju stražare, a ustanici prodiru u grad. Turci ubrzo otvaraju vatru iz vatrenog oružja, što je podiglo uzbunu u gradu. Borba je trajala celu noć i tom prilikom je pogionuo i Vasa Čarapić. Već oko 10 sati ujutru, Beograd je bio u rukama ustanika.
U gradu je ostao Sulejman-paša kao predstavnik turske vlasti, ali je i on već 27. decembra 1806. napustio grad zajedno sa svojom pratnjom.
Rusko-srpski savez (1807)
Dana 10. jula 1807. godine, srpski ustanici pod komandom Đorđa Petrovića Karađorđa su potpisali savez sa Ruskim carstvom tokom prvog srpskog ustanka nakon što se Osmansko carstvo udružilo sa Napoleonom Bonapartom krajem 1806. godine, a potom i u ratu sa Rusijom i Britanijom.
Istovremeno, Rusi su nudili Srbima pomoć i saradnju. Srbi su izabrali savez sa Rusima, a ne autonomiju pod Osmanlijama (kako je to zadao „Ičkov mir“). Karađorđe je trebalo da dobije oružje, vojne i sanitetske misije, što se pokazalo kao prekretnica u srpskom ustanku
Rusi su tražili srpsku vojnu zaštitu na ruskom desnom krilu, dok su Srbi nastojali da uspostave nacionalnu državu koja bi obuhvatala Bosnu i Hercegovinu , kao i pašalike Niš, Leskovac i Novi Pazar.
Bitka na Malajnici
Dana 30. juna ruski general Isajev i Karađorđe izvršili su procenu turskih položaja na Malajnici i odredili raspored za napad. Sutradan ujutro Rusi su prvo otvorili topovsku vatru po logoru Mula-paše, a zatim su Milenko Stojković sa 1.500 Braničevaca i Vujica Vulićević sa 600 Smederevaca, uz ruski olonecki bataljon (600 pešaka), 200 kozaka i 200 srpskih dobrovoljaca krenuli u napad, brzo uskočili u turske šančeve u kojima je nastala prava seča. U borbi prsa u prsa su se Srbi i Rusi bolje snalazili. Turke u šančevima obuzela je panika, koja se prenela na logor.
Mula-paša je pobegao na konju, a potom Alija Gušanac sa preostalim turcima uz gubitke od 1.000 poginulih. Srbi su imali oko 80 poginulih, a ruski gubici su nepoznati. Ruski olonecki bataljon hrabro se borio, zbog čega je Karađorđe njegove vojnike nazvao svojom braćom.
Karađorđev proglas(1809) u prestonici Beograda verovatno je predstavljao vrh prve faze. Pozivao je na nacionalno jedinstvo, oslanjajući se na srpsku istoriju da bi zahtevao slobodu veroispovesti i formalnu, pisanu vladavinu prava.
Pozivao je Srbe da prestanu da plaćaju porez Porti, smatra nepravednim na osnovu verske pripadnosti.
Karađorđe se sada proglasio naslednim vrhovnim poglavarom Srbije, ako je ostao da deluje u saradnji sa Praviteljstvom koje je trebalo da bude i vrhovni sud. Kada je 1809. izbio Osmansko-ruski rat, bio je spreman da podrži Rusiju; saradnja je, međutim, bila neefikasna. Karađorđe je započeo uspešnu ofanzivu na Novom Pazaru, ali su srpski ustanici kasnije poraženi u bici na Čegru.

Ustanička Srbija pod vođstvom Karađorđa 1809 u svom najvećem obimu
Bitka na Čegru
Srpska vojska se prema Nišu kretala veoma sporo. Pred Niš dolaze tek 27. aprila i to kod sela Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca, gde izgrađuju šest šančeva. Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem, drugi u Gornjem Matejevcu (kod danas obnovljene Latinske crkve) sa Petrom Dobrnjcem, treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarovićem, četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem, peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu. Sinđelićev šanac je bio oblika pravougaonika, na sredini podeljen streljačkim rovom. Na jednoj strani su bili šatori vojvode i vojske, na drugoj barutana u koju je vojvoda Sinđelić pucao.
Zahtev Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije prihvaćen. Tražilo se da se sačeka sa napadom i izvrši jaka blokada grada. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.
Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi uskoci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj. Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.

Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić.
Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i ona danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.

Alfons de Lamartin francuski putopisac je zapisao 1833. pri poseti Ćele kuli:
Nek Srbi sačuvaju ovaj spomenik!
On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi

Stevan Sinđelić sa kuburom najistaknutija ličnost bitke slikao Pavle Čortanović
Bitka za Loznicu
Pošto je izvešten o opsadi Loznice i kada je odbio Hasid-pašu sa Morave, Karađorđe je uputio pismo Petru Dobrnjcu, tražeći od njega pojačanje.

Ne oklevaj ni minuta. Svaki minut vredi, do toga je jako stalo hoće li mi vojska minut ranije na Drinu stići.

U pomoć je stiglo oko 10.000 boraca Luka Lazarević i Jakov Nenadović sa vojskom Šabačke i Valjevske nahije. Presudna bitka počela je ujutro 6. oktobra 1810. Borba golim sabljama trajala je oko dva sata. Na kraju je pobedila srpska vojska. Tokom poslednja dva dana poginuo je 121 srpski borac, a njih 178 je ranjeno, dok je po istorijskim spisima bilo tri puta više poginulih i ranjenih Turaka.
O bici je kasnije Karađorđe izvestio Milana Obrenovića:

zašli u polje i Turci i mi, te smo se pobili strašno iz topa i pušaka, za osam sati da od ove bitke veće bilo nije.

Poznati guslar Filip Višnjić opevao je ovu bitku u istoimenoj pesmi
„Boj na Loznici”. Ova pobeda srpske vojske spada u red najznačajnijih u Prvom srpskom ustanku.

Bitka kod Varvarina
Varvarinska bitka bila je bitka između združene srpsko-ruske vojske predvođene Karađorđem Petrovićem i Jozefom Orurkom sa jedne strane i turskom vojskom predvođenom Huršid-pašom.
Odigrala se 18. septembara pa sve do 20. septembara 1810. Bitka se završila pobedom srpsko-ruske vojske.
U bici na Varvarinskom polju se posebno istakao srpski megdandžija Jovan Petrović Kursula.
Prema predanju, njegova pobeda u megdanu protiv turskog junaka je bitno uticala na podizanje morala srpsko-ruske vojske i dovela do poraza Turaka. Jovan Kursula je bio izuzetno hrabra ličnost koja se pored bitke na varvarinskom polju istakao i u drugim bitkama ovog doba Čačak, Crni vrh, Deligrad.
Umro je 1813. godine nakon rana zadobijenih u bici kod Deligrada.

Jovan Kursula na slici
Opsada Negotina (1813)
Napad Turaka na Negotin počeo je 11. jula, a već sutradan zauzeli su selo Kobišnicu i 13. jula zaustavili se u rovu na 1 km od Negotina prema šancu Cvetka Bregovljanina (na zapadnoj strani grada). Do 16. jula Turci su opkolili Negotin sa severne i istočne strane i prišli mu na daljinu puščanog dometa. Snagama s juga komandovao je Redžep aga, a s istoka i severa Huršid paša. Turci su zatim počeli danju i noću tući grad artiljerijskom vatrom.
Za to vreme Hajduk-Veljko je vršio uspešne ispade u turske redove i nanosio im gubitke. Međutim, turski topovi su rušili kulu za kulom, pa i Veljkovu, zbog čega je on sišao u šanac.
Pri obilasku šančeva pogodilo ga je 31. jula topovsko đule u Abraševom šancu i ubilo. Komandu nad posadom primio je njegov brat Milutin, koji je preostalu posadu noću 9/10. avgusta povukao neprimetno od turaka u Poreč, ostavivši topove, municiju, hranu i ranjenike u crkvi. Turci su 10. avgusta zauzeli Negotin bez borbe.

Hajduk Veljkova pogibija na slici sliku slikao Stevan Todorović