Join the new world

Vuk i sedam kozlića, uključujući FAQ


- Tata. Tataaa. Gde je taj čovek…
- Evo me, nasledniče, znam zašto me zoveš. Da te poljubim pred spavanje. Iako mislim da je to za mekušce, ja sam čovek mondenskih shvatanja koji menja svest od četničke ka evropskoj, kako je premijer i naredio, pa ću te, evo, poljubiti. Cmok. Lepo spav…
- Ne tako brzo, gospodine. Ispričaj mi bajku. I ostavi to pivo.
- Neće moći, bajku pričam samo pod svojim uslovima, a jedan od njih je da pivo ne odlažem. Uostalom, priča koja sledi je pravi triler na granici horora, bojim se da neću izdurati ako povremeno ne vlažim grlo ovim ječmenim napitkom koji osvežava, a ne goji.
- Ali to ti je sedmo pivo danas.
- Nije lepo što brojiš tati, ali dobro što to pominješ, jer i bajka je u znaku broja sedam.
- Jeee Snežana i sedam patulj…
- A ne, sine, to si prerastao. Ovo je priča o vuku i sedam kozlića.
- Čega?
- Jarića, sine, ali mi ćemo ih večeras zvati kozlićima, jer kad pomenem jare prijede mi se mlada jaretina sa prazilukom i krompirom ispod sača, a drugo, korišćenjem reči „kozlić“ želim aktivno da ti poručim kako ja poštujem Hrvate i kako smo svi mi jedan narod sa jednim jezikom. E kakva je to zemlja bila, zaspiš bre na klupi u Zagrebu i probudiš se, isto na klupi u Zagrebu.
- Mama kaže da si im donedavno psovao majku ustašku.
- Ju, ta tvoja mama mnogo laje. Jesam, sine, psovao sam, ali sam sada promenio svest. Znaš svi ćemo biti deo ujedinjene Evrope, prostora neograničenih mogućnosti. I ne menjamo se mi zbog Brisela, nego zbog sebe, želimo pristojnu Srbiju sa pristojnim ljud…
- Ćale, opet si gledao Vučića na Jutjubu. Pričaj zaboga.

- Dakle bejaše mama koza i imađaše sedam malih kozlića, sve jedan drugom do ramena. Živeli su u prostranoj garsonjeri u Mirijevu 4, tamo kod pijace. Vlasnik garsonjere bio neki vojni penzioner, Makedonac, po komšiluku se pričalo da mama koza ne plaća kiriju već odrađuje u naturi, ako me razumeš.
- Šta smo rekli za „ako me razumeš“?
- Ne prekidaj me! To što si ti perverzan pa iz ove nevine bajke izvlačiš pogane konotacije je tvoj problem, ali i problem ove zemlje. Popričaću sa vaspitačicom u predškolskom.
- Ona kaže da si ti pijanac.
- Eto, to je ta naša isključivost. Spremna je da me kategorizuje i otpiše, samo jer sam ono jednom kad sam te doveo u vrtić povratio deci u užinu. A znaš da sam kod kuma JEDNO vinjače popio, slava mu bila, nego sam pokvario stomak. I dobro, piva sam pešes ujutru udario zbog mamurluka.
- Jarac?
- Ne, Jelen.
- Ma gde je bio tata jarac, zar nije živeo sa njima?
- E vidiš, on ti je posebna priča. Imao je neku maloprodaju flekica za gume, onda rešio da prodaje preko limunda, visio na internetu i tu reši da postane uticajni tviteraš i da je.e. Ostavi ženu i decu, sve podredio cilju. Poslednji put je viđen na Lešću, pokriven kartonima.
- Priča je prilično dosadna za sada, nadam se da sledi neka radnja.
- Sledi, sine, moj ku.ac, toliko si me puta prekinuo da ne znam gde sam stao. A da, dakle majka koza krene na pijac da kupi janjetinu, girice, pelinkovac, pravila neku sedeljku pa da spremi žena. Elem, kazaše ona svojim kozlićima – deco, Mrijevom šeta vuk Radisav, sakuplja staro gvožđe, za ram od bicikle je spreman da ubije. Ako kuca, ne otvarajte, prepoznaćete ga po promuklom glasu i rakijskom zaplitanju jezika, te po crnim šapama.
- Jao tata, mirišem tragediju.
- I biće, samo čekaj! Krv će poteći Mirijevom! Otišla koza, kozlići prekraćivali vreme omiljenom sirotinjskom razbibrigom poznatom i kao incestoidne orgije, pa kad im dosadilo prilegli malo. Nema ajfon, nema soni, nema kablovska, a ne ti po ceo dan gledaš ona govna japanska…
- Pokemoni, tata.
- …i ništa ne znaš da ceniš. Neko je od usta odvajao.
- Mama kaže da ti flašu ne odvajaš od usta.
- Neću se obazirati na zle jezike kojima ne odgovara što Srbija raste u poštenu zemlju. Uglavnom, eto vuka Radisava, kuca na prozor prizemne kozije garsonjere. „Otvorite deco, ja sam keva vaša, svakome nosim mađarskog gulaša!“
- Au, kako je dovitljiv.
- Da, da, vrag je Radisav. Ali malo je odviše tog jutra trampio sekundarne sirovine za lozu, pa mu glas nije baš zvučao umilno. Kozlići ga provale i oteraju u ku.ac. No stari Radisav se ne da prevariti, uzme na veresiju iz bakalnice orbit eukaliptus, dođe opet i umilnim glasom kaže: „Otvorite deco, ja sam vaša mama, u korpici mi pelin, i podriguša salama!“

- Jesu mu otvorili?
- Da, i on ih zaklao, trampio kože za lozu i čiča mič…
- Ijaaooo, buahha..
- Stani, ne očajavaj, vidiš da serem. Nisu mu otvorili, je.iga, jer ima tamne šape što su ustanovili pogledom kroz ključaonicu. Upotrebili su prostu dedukciju i sintezu: koze imaju bele noge – naša mama je koza – naša mama ima bele noge; osoba pred vratima nema bele noge – osoba pred vratima nije naša mama. To je kozlić Mirko, on je studirao filozofiju jer nije mogao da upiše glumu, Bosiljčić je bio nepobediv u toj klasi.
- Šta je preduzeo vuk?
- Delatni vuk Radisav je smesta otišao u pekaru, ali ne u ono Hleb i kifle proseravanje, nego u lokalnu pekaru, kod svog druga Miće, i zamolio ga da mu šape pospe brašnom. S obzirom da se znaju još s radnih akcija kad su bili komunjare, pa zatim sa ratišta u Slavoniji kad su bili četnici, a onda i sa mirijevskog odbora Naprednjaka, pekar Mića pospe vuku Radisavu šapu brašnom. Ovaj se vrati još jednom do kozlića, već mu se od gladi manta, manta, sve mi se manta kad vidim te, da li i tebi manta se?
- Ne. Nastavi.
- Pih, svaku radost pripovedanja ubijaš. Kaže Radisav pred garsonjerom, mašući onim sada izbeljenim šapama: „Evo vaše mame, otvorite deco, da vas ne bih sada ja u dupe keco.“ Taj mali igrokaz ostade neprimećen, jer su kozlići bili u principu debili i samo su slušali glas i gledali šape… Ako mene pitaš… to… sve treba po.. poklati.
- TATA budi se, zadremao si.
- A? Gde sam stao?
- „To sve treba poklati“.
- Da, da, pa majku im je.em ustašku, vratićemo im za Jasenovac, Srbija do Ogulina, sine, zapamti zavet. A šta ja radim u tvojoj sobi?
- Bajku mi pričaš, čoveče. Vuk, jarići, sad treba da upadne u stan…

- Eto vidiš da sve znaš. Pripuste oni vuka, i sad ima ono gde se koji kozlić sakrio, preskočićemo jer samo oduzima dramatiku, vuk ih sve proždere i uputi se u pravcu pijace, gde pod jednom tezgom uobičajava da odrema popodne, kad sunce upeče.
- Maler!
- Strašan maler. Zamisli tu radost majke koze, došljavši iz kupovine shvatljaše da se rešila sedam gladnih usti i da može da se prepusti zanimacijama sredovečne žene bez ikakvih obaveza. Avaj, jedan kozlić preživeo, sakrio se iza neke skulpture džinovskog ku.ca, što je matori jarac doneo iz Amsterdama sedamdesdevete. I sad, kad ga je koza videla, onda je morala da odigra društveno prihvatljivu ulogu majke i da se kao zabrine za svoju ostalu decu.
- Je li našla vuka?
- Da, celo Mirijevo zna gde Radisav drema. Ode ona tamo i tu dolazimo do najveće misterije bajki braće Grim, ne računajući onaj fetiš da glavnoj junakinji na početku priče redovno crkava majka: Koza iseče vuku trbuh bez anestezije, a on i dalje bezbrižno spava. Nemoj to nikad da pokušaš sa svojim ćaćom, je.aću ti majku!
- Neću tata.
- Iskočiše kozlići, svi živi i nepovređeni, malo ulepljeni od želudačne kiseline, ali bože moj, nije da su ostali na Mirijevu nešto čistiji. Doseti se keva koza, i sa jedne tezge digne brokoli – neprodat, naravno, ko će na Mirijevu da kupi brokoli – i ubaci u vuka, zašije ga hirurški, ipak je imala tri razreda medicinske, ali se posle proje.ala sa mladim jarčevima.
- Šta bi sa vukom?
- Radisav je svašta video u svom životu, jeo pasulj iz manjerke, sirovo meso u rovu, ali brokoli nije mogao da svari. Zaspao je snom pravednika, poslednji put… izvini, sine, nešto mi je upalo u oko.

- Tata, mnogo si emotivan kad popiješ. Imao bih pitanja dva.
- Da čujem.
- Kako su reagovali ljudi na pijaci na to svirepo ubistvo?
- Nikako, sine, u Mirijevu se svakodnevno do kućnog reda dese dva ubadanja, svaki ugledniji tabloid ima stalnog dopisnika iz Mirijeva.
- Šta je bilo sa jarićima?
- Mama koza je bila promućurna žena, videla je da su joj deca netalentovana govna koju ne vredi slati u školu. Uzela ih za ruku i učlanila u omladinu SNS.
- Tako će ipak postati dobri ljudi?
- Ne, ostaće govna, ali će raditi kao portiri u Domu zdravlja. Čiča miča i gotova priča.