Највјештији бомбаш Гвозденог пука

Day 5,863, 02:22 • Published in Serbia Japan • by BalianOfIbelin93

Поздрав грађани еСрбије,

Као што сам и обећао у претходном чланку, своје писање ћу посветити историјским темама. Иако вјерујем да се чланак о овој хероини српског народа писао више пута у новинама есвијета, и даље сматрам да као народ нисмо довољно посветили пажње ЖЕНИ СА НАЈВИШЕ ОДЛИКОВАЊА У ИСТОРИЈИ РАТОВАЊА. Милунка Савић, српска хероина балканских ратова и Првог светског рата, рањавана је у борбама четири пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка”.



Рођена је 1890. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра 1912. дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. У Првом балканском рату 1912. борила се преобучена у мушкарца. Учестовала је и у Другом балканском рату 1913. У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац. У регуларне јединице српске војске примљена је у другој половини октобра 1914. За време Церске битке, са Горњачким четничким одредом и учествовала у биткама на Столцу, Воловици и око Руда. Рањена је 1914. године на положају „Селиште”, у одбрани Прибоја.



Била је део „Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило”. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. У јесен 1915. учествовала је у борбама у источној Македонији на граници према Бугарској. У борбама за одбрану Струге, крајем новембра 1915, тешко је рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук” био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника. На Црној реци при освајању села Брод, септембра 1916. рањена је по трећи пут, а месец дана касније је рањена и по четврти пут у ноге, на положају „Чуке” крајем октобра 1916. После тога је евакусана у енглеску војну болницу у Солуну. У болници сазнаје да је добила чин наредника.



Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, и контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића. Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце, коју је доводила из свог родног села.



Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима. За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Године 1972. Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.



Ордење:

Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
Сребрна Медаље за храброст „Милош Обилић”
Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић”
Орден Легије части IV степена (официр)
Орден Легије части V степена (витез)
француски Ратни крст са златном палмом, као једина жена
Албанска споменица
Јубиларна спомен-медаља Солунског фронта
Руски орден Светог Ђорђа
Медаља за храброст Енглеске Св. Михајла првог реда



За вријеме свог живота показала је врлине какве се данас скоро па не могу срести нигдје. Њена храброст је, по мом мишљењу заслужила бар име једног булевара у Београду, али надати се да ће наредне генерације имати више слуха за хероје који су заслужни што данас Србија постоји. Такође, мишљења сам да ми у нашем есвијету можемо пуно да научимо из њеног живота, који је провела несебично трудећи се да другима око себе помогне и олакша живот. За крај Вам остављам видео и пјесму шведске групе САБАТОН посвећену Милунки. Изгледа да чак и странци више чине за нашу историју него ми сами.

УПОЗОРЕЊЕ: Могуће да ће Вам током гледања видеа саме сузе потећи!



Толико од мене. Свако добро!