Join the new world

О Илијашу...

Илијаш је градско насеље и сједиште истоимене општине која се налази у кантону Сарајево, сјеверозападно од града Сарајева. Површина општине је 309 км2, или 24,2% територије кантона Сарајево. Лежи на надморској висини између 450 и 1.500 м. У Илијашу се налази православна црква Светог пророка Илије, која је саграђена крајем 19. века.

По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Илијаш (у то вријеме једна од приградских општина Града Сарајева) је имала 25.184 становника, распоређених у 77 насељених места.

Националност 1991. 1981. 1971.
Срби 11.325 (44,96😵 10.378 (42,67😵 10.941 (47,55😵
Муслимани [а] 10.585 (42,03😵 9.598 (39,47😵 9.187 (39,93😵
Хрвати 1.736 (6,89😵 1.982 (8,15😵 2.172 (9,44😵
Југословени 1.167 (4,63😵 1.901 (7,81😵 400 (1,73😵
остали и неп. 371 (1,47😵 457 (1,87😵 307 (1,33😵
Укупно 25.184 24.316 23.007

Националност 2013.
Бошњаци 18.151 (92,5😵
Срби 421 (2,1😵
Хрвати 382 (1,9😵
остали и непо. 649 (3,3😵



По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Илијаш (у то вријеме једна од приградских општина Града Сарајева) је имала 25.184 становника, распоређених у 77 насељених места.

Већински насељена српским становништвом, општина је од 1992. до 1996. својим највећим дијелом била под контролом Војске Републике Српске. Дејтонским споразумом општина је готово у цјелини припала Федерацији БиХ, а српско становништво се у страху махом иселило и населило широм Републике Српске и других земаља.

Географске особине предјела који данас чине општину и њихов положај са повољном климом, подесност за земљорадњу и сточарство, рудна и шумска богатства условили су рано насељавање на овим подручјима.

Насељена мјеста
Балибеговићи, Бањер, Бокшићи, Буљетовина, Чемерница, Четојевићи, Доња Биоча, Доња Мисоча, Доње Село, Доњи Чевљановићи, Драгоради, Дражевићи, Дубоки Поток, Душевине, Гајеви, Гајине, Гојановићи, Горња Биоча, Горња Мисоча, Горњи Чевљановићи, Хаџићи, Хан Караула, Хан Шићи, Хомар, Илијаш, Иванчићи, Кадарићи, Каменица, Караула, Корита, Кошаре, Кожље, Крчевине, Кривајевићи, Куносићи, Лађевићи, Липник, Лука, Лука код Стублина, Љешево, Љубина, Љубнићи, Малешићи, Медојевићи, Мошевићи, Мраково, Нишићи, Оџак, Подлипник, Подлугови, Поповићи, Рибарићи, Рудник Чевљановићи, Солаковићи, Соврле, Средње, Стоморине, Стублине, Судићи, Шабанци, Тарачин До, Велика Њива, Видотина, Вилић, Висојевица, Вишњица, Владојевићи, Влашково, Врутци, Вукасовићи, Закутница и Злотеге.

Историја
Најстарији трагови живота на овим просторима везани су за доба палеолита, о чему свједочи и комплекс Бијамбарских пећина на Црноријечкој висоравни.

Између Олова и Вареша, Средњег и Чевљановића, на просторном платоу Црноријечке висоравни налазе се богата рудишта гвожђа, олова, мангана и живе. На том простору наплаћивана је царина још давне 1384. године, а руда је преношена у Дубровник.

Природна богатства шуме, руде, неискориштено земљиште и радна снага, постају нарочито интересантна у доба Аустроугарске владавине када се подижу и прва индустријска предузећа, отвара рудник, граде жељезничке пруге.

С првим годинама окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске приступа се отварању рудника, па је тако већ 1880. ступио у живот рудник мангана „Босна“ у Чевљановићима који је цијели низ година подмиривао потребе Аустроугарске монархије.

Организовано школство општине везано је за посљедње године Аустроугарске владавине у БиХ. Прва школа почела је са радом 1908. у Чевљановићима, звала се "Werkhauss" коју су похађала дјеца рудара рудника мангана.

Осмогодишње школе у Илијашу и Иванчићима почињу са радом школске 1955/56 године, школа у Љубини је почела са радом 1960/61, а затим школе у Шићима, Сировинама, Вукасовићима, Биочи, Малешићима, Караули и Висојевици.

У школској 1991/92. години, непосредно пред рат у БиХ, настава основног образовања се изводила у сљедећим основним школама: О. Ш. „27. јул“ Илијаш, ОШ „Владо Вуковић“ Подлугови и ОШ „Евгеније Спахић Жељко“ у Средњем и Подлипнику.