Како смо систематски уништени од идиота

Day 3,634, 13:55 • Published in Serbia Serbia • by Strahinjic lll
1.11.2017.

Сећам се, када сам први пут постао председник еСрбије, у децембру 2009., на изборима је гласало преко 5000 налога. Намерно не кажем људи већ налога јер је сигурно и тада постојао одређен проценат мултија који је обитавао у игри. Ипак, била је строжа контрола, игрица је бивала све популарнија и могу да кажем са сигурношћу да је било бар 3000, ако не и 4000 живих душа које су тада играле ову игру. 4000!

Игрица је стварно имала смисла, представљала је поприлично добру реплику стварног живота, није био битан само војни модул, као што је то сада случај. Заиста је имало смисла бавити се економијом, политиком, писањем... А социјални аспект игре је био део који је управо истој давао највећу драж.



Економија

Да подсетим само оне који су тада играли игру и упознам оне који за то не знају, на чувену Валету, само као мали пример тога шта се све могло у економском модулу. То је била државна организација која је куповала домаће производе са домаћег тржишта и онда их "на црно" препродавала странцима по већој цени, а сав профит је ишао држави. Док је Мунче и његова "месарска" екипа организовала исту, профит Валете је чак у једном моменту премашивао профит државе добијен од пореза!

То је тада било могуће јер су државе имале посебне валуте, није постојала једна јединствена валута. Постојале су разлике у курсевима између злата и домаћих валута, па се и на берзи новца могао остваривати поприличан профит, а рад Валете се управо базирао на тим разликама јер су се оне преносиле и на цену производа.

Са профила сте могли куповати колико год желите голда дневно, није постојало ограничење од 10 голда по дану које данас постоји. Било је људи који су буквално по 10ак сати дневно обртали новац на берзи.



Штампа

Колико је игра била популарна, говори податак о томе да сте за "Медиа Могул Медаљу" морали имати чак 1000 претплатника да бисте добили само једну од тих медаља. Ја сам их имао четири. Било је људи и са више.

Сећам се чланака са по 500 гласова, и то се уопште није сматрало претерано великим успехом јер су они најбољи чланци имали преко 1000, па и преко 2000 гласова.

Сећам се Таидиних чланака који везе са везом нису имали са еРепубликом. Јбт, та је била баш неваљала, умела је да ти га дигне а да ни не употреби ниједну вулгарну реч. Поготово што се знало да је добра рибица и уживо.

Па онда Маки Мароја и њени текстови који су били "слатко од снова". Код ње је из сваке речи, не реченице него речи, избијао дамски шмек. Прва и једина права дама, у правом смислу те речи, коју сам икад упознао.

Да не буде да сам читао само чланке жена, сећам се и ратних анализа РазорСРБ. Колико је тај дечко добро писао показује број његових Медиа Могул Медаља. Имао их је чак 9. Дакле 9000 људи је било претплаћено на његове новине, па јбм ти сунце, толико данашњи блогери немају претплатника.

Да не пишем сад о томе колико је дискусије било у коментарима. То је посебна прича. То је оно што је игру чинило живом. Кад у просечном чланку имаш по 100 коментара од различитих ликова. Једноставно знаш да је игра жива.

Пробајте сада да добијете МММ без прошења за претплате. Аха, како да нећете.



Политика

Довољно је рећи да сте за конгресне изборе морали да се селите из регије у регију како бисте остварили што бољи успех. Морали сте цимати и организовати људе буквално 24 сата. Буквално. Сећам се кад сам са Орианом једном тако радио, 12 сати она, 12 сати ја. Очи нам испале, али смо остварили најбољи успех икада. Не сећам се тачно колико смо имали конгресмена, знам само да смо били покидали. И ту ти мултији нису много помагали, бановали су их администратори кад виде да нису активни по неколико дана а онда баш на дан избора е преселе тачно у регију у којој треба да гласају.

И имао си бре неку одговорност кад постанеш председник. Бар су је понеки имали. Јбг, игра неколико хиљада људи директно зависи од тога како ћеш се ти понашати као председник. Сећам се председничких чланака и када се редовно обраћање јавности сматрало као стандард.



Ово није ни делић атмосфере која је некад владала у игри. Писао бих још али већ сада чланак претендује да постане предугачак. Нема никакву посебну поенту нити желим да убирам неке политичке поене на њему. Желим само да сумирам како смо од, некад, врхунске мултиплејер онлајн стратешке игре, коју је играло на десетине хиљада правих играча широм света, спали на ниво "pay2win" бљувотине коју "игра" (читај: плаћа) око стотинак људи.

Можда ћу наставити једном кад ме не буде мрзело, а вероватно неће. Само да нађем времена.

Живи били!