Join the new world

Имала је беле длачице на рукама.
Нетурско плаветнило очију јој је диктирало цену.
Отишао сам у рат, били смо у неком складишту, смрдело је на уље, писао сам јој писма, убацивао покоји стих Блок Аута- "Нема разлога за бољи свет .."


(click to play)

Сви би се курвали, али не и Раденко.
Саундгарден је имао хитиће, и Прл Џем.
Касете су штуцале, мрсиле се, постери са зеленилом се продавали.
Татко јој је исто био у рату, па му се, иако благо лоботомирана, радовала кад се врати.
Код радосних је могуће ушићарити.
Али привремено.

Онда сам се и ја вратио.
Црн и заглупео.
Али јак.
Мужеван.
Знао сам куда и са ким шета.
Рекла је "Власник си најупорнијег тестостерона".
Била је прослава.
Можда је скончала у неком колу.
Можда је баздила на парфемчиће и извесност.
Нијесам знао.
Нијесам био ту.
Елизабета ме је цокила у образ.
У ушима је грувало "У недоглед, у недоглед .."
Рупа у глави је постала подношљивија ..


(click to play)

Збогом Лидочка ..


Сергеевна

Шта рећи о овом царству ушију, пријатној успомени на Лалин слани сирчански сир, ставио сам је подно плавушанке јербо предстаљва напредну верзију тог славенског отклона од балкана.

Рођена је међу Узбецима па су маторог Сергеја, након што је отрсио чеченску и дагестанску камарилу, изместили вамо горе да однегује своју принцезицу у мирнодопским условима.
Шта вреди, матера јој је била крш, вукла је по санаторијума на "консултације" и сва та срања.
Али дисциплиновано је ждрала салатице и рибу, метала нивеу на образе и уши, прскала "ХВа" под мишку, утрљавала млеко на леђа и надгузичну кост па се развила у миришљави продукт.
Богови су престали да броје колико сам јој пута опоганио кукове јали јој се слепио за гузицу изјутра, тад је најбоље, крв струји а ако јој буде непријатно, увијек се можеш вадити на дремежљивост.

У Београду је матори Сергеј имао неке пријатеље, вероватно четнике, али, сви провинцијалци знадеју да је Београд смрт за либидо, те сам морао водити бесмислене конверзације, обљашњавати како то и није баш српски град, јер су тимарили коње Хабзбурзима док смо ми гузили обрезане по Санџаку па бјежали у брда, да, тамо малена, тамо на брдо имаш 3 камена, или како они то кажу "старо турско утврђење", да, отале смо их гађали каменчугама кад дођу по харач.
"Па ви сте хероји", прошаптала би устрептало а ја бих је положио у прашину поред пута велећи да је "таки обичај" у овој ери антиглобализма и да српски хајдук није имао времена за убеђивање.

"Имам једну жељу, дуго маштам о томе .."
"Шта?"
"Срамота ме је рећи."
"Реци слободно."
"Не могу, појешће ме срамота!"
"Ма реци"
"Желим .. желим да .. желим да ти уринирам .. у ... у .."
"У??"
"У уши .."


Ах, благоизволела је ..

---

"Слушај, Шпољански .. То је одиста непристојно, личити на Оњегина. Некако си и превише здрав. У теби нема оне благородне црвоточине, која би од тебе могла да створи одиста истакнутог човека наших дана .."