Join the new world

Она је трчкарала по атлетском стадиону, имала је мишице на листовима па сам и ја набадао задебљале трупце по стази.
Уши су јој биле прилично стамене, дупе олистало.
Нисам то изговарао наглас пошто смо имали по 9 година и онанија је још увијек била табу тема за већину вршњака те Ханку.
Волио сам седјет иза ње, посматрат јој трап ушију, на екскурзији би шетала аутобусом, маштао сам, у тренутку док лебди поред мене, како шофер нагло кочи те се њено дупе у наранџастим хвармеркама обрушава на моје препоне.

Праштај Оче ..

Кад јој је био рођендан, неколико година касније, славила је у некој буржујској рупи, тамо у центру.
Доврага, пустили су "Опијен сам од љубави и туге и ноћас пјевам за нас ..", било је потресно, спопала нас је балава меланхолија.
Дупе јој се обрело у црним хвармеркама, уши редовно биле зачешљане, рече ај да заплешемо ..



Учинио сам јој, онда рекао "Прекасно малена, друга ми је на памети" ..



Савовићка


Музо нам је дао задатак да сочинимо одређену пјесмицу, компонујемо мелодију, ја сам свирао неку говнарију од Шантаре, а она је написала као нешто.
Ухватио је стид, каже, прочитај, прозбори шта мниш о тем ..

А на папиру нека сехвдалинка о пријатељству, другарству ..
Ушао сам у трећу година драшкања, пипала ме је за стомак.
Носила је бициклистичке, уши помало аристократске, не превише чврсте, руке длакаве, кестенаста коса, витка тјелесина, мали ожиљак изнад усне, то ме је највећма излуђивало.
Живот је срање.
Неки њен је дошао да ме бије, причао сам негде да ћу је силовати.
Али нисам тако мислио.
Отјец ми је сочинио нунчаке.
Платићеш зализани ..

Имам, пази, те сличице, објективно је била лепа девојчица, принцезица она којој се све карте отворе, деци се види на лицима шта ће од њих бити, жао ми је, био сам превише балав да бих волио, али дуго сам мислио на њу, чак и кад се одселила у престоницу не би ли побјегла од криминалне прошлости свог отјеца, Раденко је звао, два пута годишње, за рођендан и првог јануара, мамара јој је исто изгледала аристократски, волела ме је, бестидница, али принцезице нису суђене нама дркошима, тако су уређене ствари, богови имају посебне планове за њих, и кад неки балави болид почне да пречесто обитава у њиховом простору, они их једноставно склоне одатле, шта ћеш ..

Тако да се једног дана јавила .. Светлана јој се бјаше звала мати, и рече: Она се одселила код дечка.
"Јер јесте?", завапих ..

Имао сам неку пјесмицу .. што сам јој написао годинама касније ..
Била је добра. Али сад не могу да се сјетим јер сам је бацио пре 9 година.
Чини ми се да се завршавала 'вако: ".. тако су ти рекли и ја ту не могу ништа.
Али ти."

И нешто како немам облик.

Хаха.
Буцко.