Join the new world

Vrhovnoj komandi srpske vojske nije preostalo ništa drugo već da svoje trupe usmeri preko Kosova i Metohije za Crnu Goru i severnu Albaniju.Preteći srpskim trupama okruženjem i uništenjem, neprijatelj je grupisao sve jače snage prema Crnoj Gori, nastojeći da bar na pojedinim delovima vojske preseče odstupnicu. Zna se da je prema Crnoj Gori bilo upućeno oko 90 hiljada srpskih vojnika i nekoliko hiljada izbeglica. Najveći deo austrougarskih vojnika, oko dvadeset hiljada, sa blizu sedamdeset topova ugrožavalo je put od Rožaja preko Sjenice prema Bijelom Polju i Mojkovcu. Drugi deo austrougarskih trupa napadao je položaje iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Bijelom Polju i Mojkovcu. Jedan deo neprijateljevih trupa jurišao je na položaje Gacko-Metaljka i prema Bileći. U Boki kotorskoj i Krivošijama, međutim, bile su koncentrisane jake neprijateljske snage sa mnoštvom topova raznih kalibara, od kojih je samo prema Lovćenu bilo usmereno više od 270. Crna Gora je iz svih pravaca bila pod opsadom. Bilo je samo pitanje dana kada će njena malobrojna vojska, iscrpljena u mnogobrojnim borbama i pritisnuta oskudicom u naoružanju, municiji i hrani, početi da popušta. Istina, neprijatelj je računao da će brzo slomiti taj otpor i da će zarobiti i uništiti znatan deo srpske vojske u povlačenju. Ali, te nade su se izjalovile.

Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova...Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala ocu i drugim oficirima iz Štaba. Moj otac je govorio da neprijatelj neće moći da koncentriše znatne snage preko Rožaja i Peći zbog visokih planina i loših vremenskih prilika - snažni vetrovi i jaki mrazevi desetkovali bi austrougarske trupe. I drugi oficiri su zaključivali da će se neprijatelj usmeriti od Foče, Goražda, Pljevalja, Višegrada, Sjenice i Prijepolja prema Tari i Mojkovcu jer su putevi bili neuporedivo bolji za kretanje trupa i prevoz topovskih baterija.

Otuda su se i naše, crnogorske, i neprijateljske snage grupisale pretežno na mojkovačkim položajima. Znatan deo crnogorske artiljerije, koji se nalazio u Bosni i Sandžaku, prebačen je na položaje oko Mojkovca.

Bitka na Božić

Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazio Štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade. Dočekivala sam ih sa upaljenom svećom i žitom. Planuše puške i označiše početak velikog slavlja. Božićnje raspoloženje beše sve obuzelo.

Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz "Gorskog vijenca". Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem... I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine.

- Neka bude borba neprestana, (neka bude što biti ne može,) krst i topuz neka se sudare - NJegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. - Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu...

Kad se malo stiša raspoloženje, moj otac naredi pokret. Krenuli smo prema Mojkovcu. Noć mračna. Ledena. Mi na oko hiljadu metara nadmorske visine. Na čelu kolone je serdar Janko...

U svanuće smo stigli na položaje Donjeg Preprana. Od Gornjeg Preprana, gde je bio neprijatelj, delila nas je reka Tara. Lepo su se mogli videti neprijateljski rovovi...

Borba je već u jeku... Zemlja i nebo su u plamenu...



Neprijatelj je zaustavljen

Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem?

Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba... A zemlje malo, pedalj-dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak, neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...

A ko zna, možda se ovog istog časa i oni tamo, preko reke, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju dejstvo svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu s lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog ponašanja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u njegovu zaštitu...

I u tom trenutku sulude ratne vreve, koja se od ranog jutra prolomi iznad obale Tare pa se sve više i sve brže poče penjati u visine i ispunjavati prostor, jasno se raspoznaju granate austrougarskih haubica. NJihovi šrapneli, kao roj svitaca, zuje oko naših glava. Jedna tresnu na pedesetak metara od mesta na kome sam stajala i kao oštrim sečivom iskomada stablo bukve... Surov prizor preseče mi dah: snažni konj, koji je do maločas vukao brdski top, ležao je u snegu s prednjim nogama uvis, dok su zadnje bile pritisnute topovskom cevi i gomilom sanduka...

Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiliju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni koraka nazad!

Stiže ordonans i javi mome ocu da je neprijatelj već osvojio deo prostora ispod Razvršja. Posle nekoliko trenutaka eto drugog ordonansa, da javi da su borbu prihvatili Lipovski i Kolašinski bataljoni i da je neprijatelj zaustavljen.

Juriš Rovačkog bataljona

Situacija se menja gotovo iz časa u čas. Stigoše izveštaji da je Rovački bataljon preduzeo žestok napad i izbio na Bojinu njivu, pošto je silnim jurišem razbio neprijatelja. Toga dana, oko podne, Prva sandžačka divizija generala Petra Martinovića napala je neprijatelja frontalno i potisnula ga sa osvojenih položaja.

Planina se cepa, stoletna bukova šuma pretvara se u iverje, sneg je uveliko obojen ljudskom krvlju. Tresak za treskom ne jenjava. Sve se lomi. Kida... Pored nas, na Donjem Prepranu, bila je naša haubica. Kad izbaci ogromno zrno sukne i plamen. Haubicom komanduje Mitro Radović, sa leve i desne strane su baterije pod komandom Mladenovića i Vukovića, a sa Pržišta brzometnom baterijom gađa Živojin Pavlović.

Neprijatelj je otkrio položaj haubice i zasipa nas granatama. Niko i ne pomišlja na zaklon. Petar Martinović i serdar Janko stoje i posmatraju položaj zahvaćen ognjem i dimom.

Pošto učestaše granate, general Martinović reče mome ocu:

- Sklonite se, serdare, nije pravo da izgubite život sada kad ste nam najpotrebniji.

Ali, otac ni da se pomakne. Stoji na bregu i napregnuto osmatra i osluškuje tok ratne vreve...

Uto stiže moj rođak Đuro Vuković i reče da je Rovački bataljon, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, pošto je svojim grudima iskidao nekoliko redova žice kojom se Švaba štitio, uspeo da ga potisne sa Uloševine i da ga razbije i goni... Rovčani su, kaže Đuro, jurišali na nož, lomeći sve pred sobom. Još napreduju, razgone neprijatelje i Bog zna gde će se zaustaviti... Kolašinska brigada, pod komandom Miloša Medenice u jurišu satire neprijatelja u gustoj šumi. S boka je neprijatelja udario izviđački odred pod komandom Krsta Popovića. Neprijatelj u neredu odstupa preko Bojine njive u Uloševine, ostavljajući za sobom svoje mrtve i ranjene. NJihovih leševa je toliko, veli Đuro, da se satima ne mogu prebrojati...

Sedam palih kolašinskih barjaktara

Predveče stigoše još neki ordonansi sa bojišta i rekoše da su u borbu stupila i dva naša regrutska bataljona, mladići između osamnaeste i dvadeset druge godine. Puni snage i nacionalnog ponosa jedva su čekali priliku da se uhvate ukoštac sa neprijateljem, da mu pokažu šta je u kolevci odnjihala Crna Gora i kako se gine za otadžbinu... Mladići su, rekoše ordonansi, već nekoliko puta jurišali na neprijateljske položaje utvrđene bodljikavom žicom. Da bi se pripomoglo regrutnim bataljonima, u bitku je bačen deo rezerve Drobnjačkog bataljona na čelu s kapetanom Nikolom Ružićem. Mnogi mladići su izginuli. Drobnjački bataljon ima velike gubitke, a kapetan Ružić je ranjen...

Stiže još jedna crna vest: iz Kolašinske brigade, koja se čitav dan bori, poginulo blizu sto vojnika, ranjenih još toliko, a među poginulima je i sedam barjaktara... Stiže glas da su otac i stric LJuba Poleksića pali u boju...

Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju prema Štitarnici, gde će ih previti.

Koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna. Izmeđale se u mojoj glavi sve te crne i vedrije vesti, jedne pune slutnje, druge ispunjene nadom i ohrabrenjem. Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe... Ali, moj otac, smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim... Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu... Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...Gde god je pokušao prodor, neprijatelj je dočekan vatrom i na nož. Pobeda naše vojske bila je potpuna...

Ropstvo serdara Vukotića

Priznanje donese depeša-zahvalnost kralja Nikole za sjajne uspehe Sandžačke vojske na Mojkovcu i oko Berana:

"NJ.V. Kralj Gospodar izajvljuje npreko načelnika štaba Vrhovne komande svoju veliku blagodarnost hrabrim i neustrašivim Kolašincima, koji tako junački brane svoju otadžbinu i pozdravlja vas sa: živela hrabra Sandžačka vojska i njen slavni komandant i oficiri...."

Ali, agonija se približavala: Sandžačka vojska, koja je četrdeset pet dana branila mojkovačke položaje, štiteći odstupnicu bratskoj srpskoj vojsci, nije više imala snage - njeno brojno stanje bilo je gotovo prepolovljeno. Nakon krvavih borbi na Mojkovcu saznali smo da su sve srpske trupe prošle kroz Skadar i da tu očekuju savezničke brodove koji će ih prevesti na Krf. Međutim, vojska je držala te položaje sve do 21. januara, kada je stiglo poslednje naređenje da se raziđe "jer vojska više ne postoji".

Prvi put u svojoj istoriji Crna Gora je položila oružje i kapitulirala. Kralj Nikola i pojedini glavari već su bili napustili zemlju. Vojsku i narod ostavili su na milost i nemilost neprijatelju.

Slom Crne Gore moj otac je doživeo kao najdublju ličnu tragediju. Iako mu je tada bilo tek četrdeset devet godina - bio je oronuo kao starac. Pao je u očajanje i mi, koji smo u tim časovima bili oko njega, mislili smo da je svršeno, da neće preživeti. Odveli smo ga nekako u selo Grlić, blizu Danilovgrada, kod rođaka da tu izdane pre nego što ugleda plavičaste austrougarske uniforme.

Kraj grobnice Nikole Pašića

Ali, sudbina je htela da preživi i padne u ruke austrougarskih vojnika... Posle oslobođenja i ujedinjenja, moj otac se, kao i drugi, vratio iz logora dočekan svim počastima i priznanjima ne samo zbog bitke na Mojkovcu već i zbog drugih bitaka koje je uspešno vodio u tri rata. Umro je 1927. godine u Beogradu i sahranjen u izdvojenoj parceli na Novom groblju, desno od glavne kapije, odmah do grobnice Nikole Pašića. Umro je u šezdeset prvoj godini života. Godinu dana ranije unapređen je u čin armijskog generala. Država mu je podigla spomenik... U istu grobnicu sahranjena je, 1932. godine, moja majka Milica.

A Mojkovac i danas živi u pamćenju potomaka. Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogor-

ski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina srpstva bila zauvek zapečaćena...

Pošto su svi njeni dopali ropstva, ostavši sama, Vasilija se udala za doktora Nika Martinovića u Nikšiću. Posle njegove tragične smrti živela je usamljeno da bi se kasnije udala za generala Blažu Vrbicu. I s njim nije imala sreće, ostala je ponovo udovica.

Živela je povučeno i usamljena u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena u grobnici svoga oca, serdara Janka Vukotića.



dishlaimer:

izviljawamse zboh latenice kodbabe sam na ljetnjim hverijama nemamo starosawne hvontowe ispoprawiću kadse wratim u cxortanowtzy xexe




wote i endorse da nadbijemo u top 1389 !!1