Sasvim obican dan...

Day 1,591, 07:12 • Published in New Zealand Ireland • by Friedrich Nietzsche


I po ko zna koji put dolazim iz skole nadrkan da to nije humano zahvaljujuci ljubaznim prosvetnim radnicima!... Jer tesko da moze nesto u skoli da me iznervira vise nego smanjena ocena zbog galame koju su pravili tvoji "DRUGOVI", i jos ti profesorka ljubazno skrene paznju da se zahvalis drugarima za dobijenu ocenu 4 umesto ciste 5 koju sam zasluzio, i onako srpski kako to znaju podrinjci proderers se nasred casa sa recima " HVALA VAM DRUGOVI I DRUGARICE" i dok je profesorka jos onako u soku, ti lepo sednes i tog trenutka kada si seo pustis mozak na odmor. Nimalo mi nije smetao zabezeknut pogled svih koji su bili oko mene pa ni profesorkin blago zacudjen, koliko mi je smetalo to sto sam bio okruzen debilima!.. Posle tog gromoglasnog poklica, profesorka je mogla da nastavi da pridikuje i prica na moj racun koliko hoce, jer u tom trenutku vise nisam bio u ucionici, vec sto bi neki znatno inteligentniji profesori rekli "Samo je fizicki prisutan" , vec sam bio sa drugarima iz detinjstva (jeste da su malobrojni, ali hej.. ne gleda se kvantitet nego kvalitet) i konacno sa prvim zvukom zvona i velikog odmora izlecem iz ucionice i odlazim do kupatila da se umijem. Niko sledeceg casa nije pisnuo a kamoli smeo da me pogleda u oci!... I onda se pitam da li je bilo toliko tesko ispostovati druga dok je odgovarao???