Pičonja & Deda Mraz

Day 2,230, 12:51 • Published in Serbia Serbia • by momars

Da se sadašnja deca rađaju sa završenom osnovnom školom to i vrabac na grani zna, ali što dečija mašta i um mogu da osmisle to je nešto neverovatno. Predpraznična atmosfera u mojoj kući se već nekoliko dana primećuje. Još pre tri godine sam odustao od kupovine jelke sa korenom, sve u nadi da je po proslavi praznika mogu ponovo vratiti u zemlju. Razlog za odustajanje je jako prost. U proteklih petnaest godina ni jedna jelka mi se nije zapatila pa sam ih redovno umesto u zemlju odlagao u kontejner. Rešim da tome stanem na kraj i kupim onu veštačku, ali lepu i veliku. Svi su zadovljni, a ja najviše pošto više ne moram da se kilavim sa nošenjem tog drveta.



Kao i svake godine, Pičonja je krenuo u prebrojavanje ko mu sve treba da donese poklone kao direktni izaslanici onog bradatog Laponca. Od baba i deda je tražio ove ili one igračke uz neizbežne slatkiše. Mene je ostavio za kraj. Išli smo od prodavnice do prodavnice, kako bi mu na licu mesta iskrsla inspiracija o mogućem poklonu. Bi mi malo čudno to što ga mesto nije dugo držalo, već je pre iz prodavnica izlazio nego što bi i ušao, a da pri tom nije ljudski ni pogledao šta na policama ima.Ali računam da zna šta radi.



Nonšalantno, ali hirurški precizno, Pičonja me je navodio do prodavnice muzičkih instrumenata. Veoma me iznenadilo kada reče da uđemo u nju. Iz puke znatiželje uđosmo unutra. Mališa se sa velikim osmehom ustremi ka malim gitarama. Ruku na srce i ta mala gitara u njegovim rukama je izgledala kao kontrabas, ali šte da se radi. Uz konstataciju da bi voleo da mu Deda Mraz kupi baš tu gitaru za Novu godinu mi izađosmo napolje. U kolima smo nastavili muške razgovore, a prvenstveno me je interesovalo zašto je baš gitaru odabrao za traženi poklon. Ne malo sam bio iznenađen kada mi je objasnio da bi voleo da nauči taj instrument da svira kako bi impresionirao devojčice u obdaništu. Naravno sve sa ciljem da prva u nizu bude Tea. E ta Tea baš nam mira ne da. Kao što se iz priloženog da zaključiti, Tea je za Pičonju još nedostižna, ali isto se vidi da on ne odustaje. Pohvalno, nema šta.



Šta da se radi, sledeći dan odem i kupim to ćemane, donesem ga kući i uredno mu uručim uz velike pozdrave Deda Mraza. Faca mu je bičla u fazonu “ hebeš bradonju - daj tu gitaru “. Sad po kući odjekuje “ umilna “ muzika po ceo dan. Pre toga je uspeo da na veliko navaljivanje od majke izvuče sirenu za biciklu. Žena se junački opirala tome celih 12 minuta, ali pomoći nije bilo. Mora la je da mu kupi tu sirenu sa mali milion tonova. Kada je sa poklonom izlazio napolje samo je kratko, onako usput rekao “ Sad imam sirenu još mi bicikla treba “.



Finale je bio razgovor sa sestrom koja mu u najboljoj nameri objašnjava kako Deda Mraz postoji. Slušam to sa strane , ona mu pakuje priču, onako pedagoški, a on je ubeđuje kako to u stvari i nije istina. Pa gde to ne reče pre tri dana , da ne moram da klapsam po prodavnicama i izmišljam kako on treba meni da kaže poruku za Laponca a ja ću mu po golubu pismonoši poslati njegove želje i pozdrave. Sva je to moglo jednostavnije. Na kraju se okrenu prema meni i upita “ Tata, je li da Deda Mraz ne postoji?” Izraz lica mu je bio takav kao da me preklinje da kažem kako je to izmišljotina i da on ne postoji a sve u želji da otvorim oči sestri kojoj oči još nisu otvorene i sa svojih osamnaest i dalje veruje u tu priču.
Srećni praznici drugari. Živi, zdravi i veseli bili.

Дружењем до победе