Join the new world

Ovo pišem za sebe, moje omiljene stihove, koje znam napamet.
U pitanju je prolog i početak dela Vladimira Majakovskog, "Oblak u pantalonama":

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak - idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete, kao ja, izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
kao kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i k'o nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već - oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, bilo u Odesi.

"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče u noćnu stravu beži,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.

Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.

Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi - pomamno skaču
i već - gamižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi, i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvileše,
k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao "Na!"
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja ću da se udam."

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte - ja sam spokojan kao bilo pokojnika.

Sećate se?
Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste Đokonda, koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!

Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava, pokolja,
da li ste najstrašnije videli - lice moje
kada sam apsolutno spokojan?
I osećam - "Ja" , to je za mene malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.

Svaka reč, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće...