Join the new world

Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији, и да је, због потребе службе, често мјењао мјесто становања, и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Дјетињство је провео широм бивше Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. После се уписао у војну гимназију, па у Ваздухопловну академију. Био је бриљантан студент. Школовао се у Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје најмлађи пилот у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства. Магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду и постао један од водећих стручњака у нашој земљи из области сателитске навигације. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име.



У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици – 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“ која је била смештена на војном аеродрому Батајница. Како је његова мајка једном испричала, дан прије погибије однијела му је доручак у његов стан на Новом Београду, гдје је живио са дјевојком, и молила га да не лети.

"Мама, морам, Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи."

Само два дана након почетка бомбардовања, 26. марта 1999, пуковник Слободан Перић и његов колега Зоран Радосављевић добили су наредбу о полетању и супротстављању НАТО авијацији. Ова одлука се с правом могла сматрати сулудом јер је Војска Југославије била неупоредиво слабија. Авиони МиГ-29 били су у полуисправном стању и неспособни за ваздушну борбу. Домет радара НАТО авиона био је 120 км, док је домет МиГ-29 био упола мањи. То је значило да су непријатељски авиони могли да гађају пилоте Војске Југославије пре него што они уопште примете непријатеља.

На аеродрому Батајница у 12:30ч дат је сигнал за ваздушну опасност. У 16:00ч Команда Корпуса РВ и ПВО даје приправност бр.1 за снаге 204. ловачко-авијацијског пука. У 16:45ч команда наређује полетање два ловца МиГ-29, а већ у 16:53ч добровољно полијећу мајор Слободан Перић и капетан прве класе Зоран Радосављевић. Мајор Перић као вођа пара пред полијетање сазнаје да ће летјети „негдје горе“ на сјевер и да се непријатељ очекује из Мађарске. Идеја му је била да што дуже буду могли лете ниско, како би их небески осматрач „Авакс” што касније детектовао. Током лета према зони, команда их обавјештава да је „плави“ (непријатељ) на западу. Они на веома малој висини окрећу изнад самог Зрењанина и хватају нови правац – сада према југозападу. Веома брзо у новом курсу прелијећу Дунав и долазе у траверзу Инђија.

Мајор Перић тада покушава да укључи радар, али он не реагује јер је био неисправан. Како се непријатељ налазио на већој висини, Перић одлучује да промени режим лета. Покушавају да бар визуелно уоче непријатеља. Командује форсаж и под великим углом од 60 степени, за веома кратко вријеме, оба авиона пењу се изнад облака на висину од 7000-8000м. Перић комуницира са Радосављевићем који га обавјештава да га види и да га прати. Датим правцем и режимом лета, они настављају према западу и како Перић не прима никакво друго наређење (о одустајању или повртаку) прелазе државну границу и улазе у ваздушни простор Републике Српске. Једна од последњих Радосављевић депеша Перићу је била „Десно под 50“ коју је он са радошћу протумачио као откривање непријатеља (мислио је да је Зоранов радар исправан). Перићев одговор је био „прођи напред да дејствујеш ти“ на шта му је Радосављевић одгворио „Не, не – на СПО-у је“. Перићу постаје јасно да су на нишану непријатељских радара, да је Радосављевићев СПО запиштао и засвјетлио. Неко вријеме Перић нема комуникацију са Зораном, а ОЗН их „обавештава“ да „изгледа иду на њих“. Када је визуелно уочио четири кондезациона трага – знао је да су то ракете (биле су то 4 ракете ваздух-ваздух лансиране по две са два америчка ловац F-15C) које лете према њима. Командовао је Зорану „Бежи! Лансирали су ракете на нас, је л’ видиш беле трагове?!“ и последње што је чуо од њега било је „Бежим у облаке!“ (видео испод, на 2.38 можете да чујете његове последње ријечи). Оба авиона оборена су док су изводила противракетни маневар. Мајор Слободан Перић успио је да се катапултира из погођеног авиона и безбедно приземљи. Преживео је силне перипетије око избегавања линча домаћег (српског) становништва, јер су мислили да је „амерички пилот“ као и од војника СФОР-а које су вребали да га заробе. Пензионисан је са од стране „нових власти“ 2004. а у мају 2010. године гине у саобраћајној несрећи у својој 49. години живота.



Зоран Радосављевић је био пасионирани једриличар и оснивач ЈК Поларис. Својевремено је маштао о томе да организује регату на којој ће окупити све једриличаре са ових простора, да унапреди једрење и приближи га месту које тај спорт има у свету, на жалост живот га је претекао. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи његово име – Зокијева регата. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду.

Име Зорана Радосављевића данас носи главна улица у Батајници, једриличарски клуб у Нишу који је основао његов пријатељ Дејан Милосављевић, као и најбројнија регата која се одржавала сваке прве недеље септембра на црногорском приморју. Свјетска српска заједница прогласила га је српским витезом за изузетне заслуге учињене за добро свеукупног српског народа.

Имао 34 године, био је најмлађи пилот ВЈ који је положио живот на олтар Отаџбине.

Вјечна слава и хвала!