Странка је Србину завичај

Day 5,894, 06:36 • Published in Serbia Japan • by BalianOfIbelin93

Поздрав свим грађанима еСрбије,

Мир Божји, Христос се роди! Надам се да сте уживали и даље уживате у празницима. Као што сам и обећао ево ме опет са једним историјским чланком. Наиме, читајући једну књигу наишао сам на одломак из живота једног француског историчара. Иако су написани прије више од 130 година, изгледа да се није пуно тога промјенило међу српским народом. У наредних пар редова текста сигурно ћете наћи велике сличности са данашњом како стварном Србијом, тако и овом нашом виртуелном!



Историчар Албер Мале дошао је у Београд 1892. године да буде професор дипломатске историје малољетном краљу Александру и на двору је остао двије године. По повратку у родну Француску написао је и објавио дневник из српске престонице. Записао је:

"Поставите Србину питање: Шта си? Неће никад одговорити Ја сам Србин из тог и тог краја, него, Ја сам либерал, радикал или напредњак.

Тадашње либерале предводио је Јован Ристић, напредњаке Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин, а радикале Никола Пашић. Странке су се смјењивале на власти, а одлазак у опозицију значио је губитак положаја, слободе а некад и живота! Тако се десило да си напредњаци, после четири године владавине, морали да одступе, па су 1887. на власт дошли радикали и либерали. "Либерално-радикалска весеља су, у ствари, биле пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима-Живјели. Они су осећали потребу да избију још понеког напредњака, без тога њихово весеље није било потпуно!" Напредњачки режим владао је терором, па је и освета била жестока. Убијено је чак 140 напредњака! Владајућа штампа је ово назвала "народним одисајем" после тешких година напредњачке власти.


Зграда народне скупштине кнеза Милоша

Двије године касније, после више него убједљиве побједе на изборима у вријеме намјесништва, на власт су после вишегодишење борбе и страдања под краљем Миланом, засјели само радикали. До тада су напредњаци важили за странку која немилосрдно чисти противнике из свих органа власти сваку пут кад побједи, али су их радикали надмашили. Број пензионера се знатно повећао већ у првим данима њихове владавине јер су морали да ослободе мјеста за своје присталице. "Нови радикални чиновници", писао је Слободан Јовановић, " били су махом млади људи између тридесет и четрдесет година. Једни од њих нису раније били у државној служби - на примјер адвокати су одједном постали окружни начелници; други опет начинили су нагло скок у каријери, секретари министарства који су преко ножи уздигнути у државне савјетнике. У вођењу послова било је испрва устумаралости и несигурности...због оскудице искуства и извежбаности, губила се глава пред сваком тешкоћом и ствари се заплетале без потребе." Од чиновника у државној управи нису тражене стручне квалификације, рачунало се само колико је ко учинио за странку и "пропатио под Миланом". Дешавало се да у некој општини власт остане у напредњачким или либералним рукама. "Без икакве потребе, просто из страначког беса, радикали су навалили да поотимају опозицији све општине. Њени гласачи су гоњени и затварани, за време избора довођена је жандармерија у село; ако би упркос свему био изабран опозиционар, с његовим увођењем у дужност ваздан би се оклијевало."



Цјелокупан текст је преузет из књиге "Занимљива историја Срба у 147 прича" од Момчила Петровића. Надам се да Вам је чланак био занимљив и вјерујем да сте могли да примјетите велики број сличности са садашњим временом. Изгледа да су нам неке ствари уткане у ДНК и да се никада неће промјенити!

Свако добро желим! о7