Verujem u tebe

Day 3,331, 00:44 • Published in United Arab Emirates United Arab Emirates • by Darkness.

Gostujem sa svojim novim mislima o staroj temi
u napuštenom južnom krilu
psihijatrijske bolnice u Nedođiji
Moja pozornica danas
izgrebanih je i oljuštenih zidova
i iskrivljene senke nekadašnjih posetilaca
vise sa plafona
držeći se čvrsto rukama za pod
Dok im se usta krive u večnoj agoniji
prolazim kroz njihova vrištanja teatralno
pomičući ih dodirom jagodica kao zavese
sva u osećaju zadovoljstva
zbog potpune pripadnosti nepostojećem trenutku
(kao što dame u filmovima prolaze kroz cvetne bašte)

Ti si mi publika, jedina koju imam
i svuda si oko mene
Ne kriješ oduševljenje mojim nastupom
čak
savršeno se uklapaš u ambijent
i tvoja ludila pripadaju ovde ništa manje nego moja
Pričam ti neke besmislice u beskrajnom monologu
hvalim tvoje napore da preživiš nepokvaren
u ovom normalnom svetu
i prepričavam kako sam te tražila
ne znajući odakle da krenem
i kako nisam uspevala da sklopim celinu
nalazeći samo delove tebe u drugima
Gutaš ih gladno, zanesen
ne verujući da sam te u snu prepoznala
po otkucajima srca - bije ritmom mojih udisaja
Ja te ne vidim
ali osećam tvoje prisustvo kao pokretačku snagu
u svakoj svojoj ćeliji
i svakom atomu memljivog vazduha koji dišem

Dovukla sam te ovde da budeš svedok
premijere selektivnog ludila
cimnuvši te za kragnu spavaće košulje
dok si tonuo u san
onog poslednjeg trenutka prisutnog odsustva
kada svest prelazi granicu u nepostojeće
Nisi se opirao
iako si imao priliku da me zarobiš
tog istog trenutka
u međuprostoru međuvremena
sa druge strane usamljenosti
u našoj zajedničkoj neobjašnjivoj bolesti -
- nisi je iskoristio
znajući da ćeš se sa putešestvija kroz mene
u ovaj svet vratiti najmanje za jednu muku mlađi i svežiji
slobodan
oslobođen od razmišljanja
od predrasuda
od osuda
od ljudi

Svetlo naših mogućnosti sija
na nekom nama nepoznatom nebu
i obasjava neke puteve koje nikada nismo odabrali
a mogli smo
stidljivo nam namigujući
da ne odustanemo od ideje
da i onaj drugi
negde
u svom dalekom postojanju
veruje da ćemo se za ovoga života sresti
Jednako se ne poznajemo
a priželjkujemo
ti i ja
živi u neživotu
i neka je to sasvim dovoljno
da se ponekad prepustimo
buntu protiv realnosti
svako na svome jastuku
čekajući sretenje
i da, na trenutak
svojim udruženim ludilima
zaslepimo i postidimo
svu mržnju ovoga sveta

Sabina Embeli

https://sabbinche.wordpress.com/2017/01/02/verujem-u-tebe/