Miris smrti - Dnevnik jednog heroja I

Day 3,528, 13:41 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Citav nas zivot vodi tom jednom trenutku, jednoj sekundi u kojoj shvatimo zasto smo ziveli i koja je nasa svrha. Sve nase odluke vode upravo njoj, sekundi prosvetljenja. Za mnoge je ta sekunda prebrza, dodje i prodje a oni je ne budu svesni. Valjda je to tako kada imas izbore, kada zivis punim plucima. Tada nemas vremena i ne osvrces se, tada si slep za tako bitne stvari. Nama, zatocenicima u tvrdjavi Osovec, vreme je bilo jedino sto je preostalo.

Naredjenja Vrhovne komande bila su da se povucemo u utvrdjenje i budemo prepreka nadolazecoj nemackoj sili. Osovec, sa svoja cetiri utvrdjenja, trebalo je da nam pruzi zaklon, da nam bude prednost, da nam omoguci da kontrolisemo citav predeo i zadajemo teske udarce Svabama. Niko se nije nadao da ce nam Osovec postati grobnica.

Odmah po pristizanju, nemacke trupe uspostavile su opsadu. Dobro su znali da ne smeju pokusati obilazenje, jer smo mogli da ih gadjamo sa naseg uzvisenog polozaja. Nismo imali mnogo topova, komanda nije uspela da nam dopremi puni broj, ali smo i dalje bili sposobni za nanosenje velike stete. Zato je nemacka armija odlucila da se upusti u igru macke i misa sa nama. Na kraju krajeva, mi smo sami usli u klopku.

Svakodnevno granatiranje primoralo nas je da veci deo dana provodimo pod zemljom. Nekada mi se cinilo da se pretvaram u krticu i tumaram po mraku. Lojanice su pruzale tako malo svetlosti u lagumima. Nemci su nemilosrdno ispaljivali granate. Nekada je dnevno padalo i po nekoliko stotina. Utvrda se pretvarala u rusevinu, dok smo mi nemo i bespomocno posmatrali.

Inicijalni plan nase komande je bio da Nemce zaustavimo na 48 sati, da ih usporimo dovoljno da nasa armija u povlacenju uspe da organizuje dalju odbranu. Mi smo dali sve od sebe da tako i bude, ali izgleda da smo bili previse prokleto uspesni. Opsada je potrajala mesecima. Nasli smo se u pat poziciji; Nemci nisu napredovali, a mi se nismo povlacili.

Oskudevali smo u svemu - hrani, vodi, lekovima i municiji - dok su neprijatelji neumorno granatirali. U tim casovima skrivanja, u kojima su "debele Berte" tukle po nama, uz svoj prepoznatljiv zvuk koji para vazduh i od koga se utvrda trese i pre nego sto je projektil pogodi a oni koji ga cuju ne mogu pobeci od njega ni u snovima, imao sam dovoljno vremena da razmisljam o njoj i veceri kada mi je rekla ne. Secao sam se njenog lepog lica i bola koji sam osetio kada me je odbacila. Secao sam se da sam pozeleo da odem sto pre, nadajuci se da ce mi daljina omoguciti da pronadjem mr.

U to vreme, armija je placala, obezbedjivala smestaj i hranu, a sto je najbitnije, rasporedjivala je svuda po zemlji. Nasao sam svoj izlaz. Postao sam vojnik 13. cete 226. Zemljanskog puka.

Dve godine nakon prijave nasao sam se u Osovecu. Nisam krivio Olgu, nisam je mrzeo. Shvatio sam da je sve to moralo da se desi. Shvatio sam da sam rodjen da bih ovde i u ovom vremenu, sa svojim saborcima, bio nepremostiva prepreka Svabama. Osetio sam ponos. Zbog moje zrtve, ruski zivoti ce biti sacuvani. Bilo mi je drago. Moj zivot za nekoliko ruskih. Zvucalo je kao prihvatljiva razmena...