Starim

Day 1,754, 11:49 • Published in Serbia Serbia • by poslednji igrac odbrane

Stigao je kući kasno. Ta popodnevna dežurstva su ga ubijala, jer je gubio ceo dan zbog njih. Prva smena ga je uvek terala da prespava noć i svež, uredno obrijan, navuče svoju vojničku uniformu na kojoj su se uspavano i ponosno ljuljali ordeni iz tek završenog rata i presijavale zvezdice poručničkog čina. Druga smena ga je terala da ostane budan celu noć, koju je neizmerno voleo. U tišini je mogao da razbistri svoje misli i da u ponekoj zvezdanoj noći zamišljenim linijama spaja zvezde u oblik njenih leđa i bedara. Vojnički život ga je odvojio od svoje voljene. Ona je ostala u drugom gradu, na severu, u ravnici, dok je on morao među planine oko Užica. Voleo je on svoju Srbiju, ali ne kao nju. A ona... Otkako je završio Vojnu Akademiju nije je video. Tu i tamo neki poziv. Zna on da ga više ne čeka, kao onda kada je bio mlad akademac. Iako drugi u klasi, mesto koje je želeo u rodnoj Kikindi dobio je sin lokalnog političara. Nije se moglo protiv vlastodržaca. On je ipak samo dete bednih prosvetnih radnika. A onda i ovaj rat...

Kao i obično u takvim momentima, načeo je novu flašu ni ne skinuvši maslinasto zelenu odoru. Rakiju je nasuo nemarno, prosipajući po stolu. Otpio je nemali gutljaj i zapalio cigaretu. Zaplovio je u još jednu noć i vrteo iste one misli tražeći nešto što mu je promaklo... Ovaj put ga je pravario san. Zaspao je za stolom, sa zapaljenom cigaretom u ruci.

Jutro ga je zateklo mamurnijim nego nakon pijanih noći kakve je imao. Trenutak pre buđenja sanjao je tragove pod prozorom. Sanjao je obale pod jastukom, kako sastavlja krajeve iscepanog pisma koje nikad nije napisao. I to kako ga ona budi o ovoj sobi gde umire dan, okruženom zidovima crnim, praznim mrtvilom. Naslonjen glavom na ruke, povijen ka stolu, nije se mrdao. Nerazuman san pokrenuo je u njemu onaj nemir i haotične misli su nadolazile u bezbroju. Zakopale su ga u mestu. Ipak, skupio je snage, sklonio je teret misli sa sebe i pomerio se iz tog neprirodnog položaja. U pepeljaru je ubacio nagoreli opušak i podigao čašu pored prosute rakije koja je u toku noći većinom isparila sa stola. Sipao je još jednu i trgao naiskap.

Vrteo je svoje misli zagledan u tačku na podu. Nije nikako mogao da dokuči kako je moguće da je jedan od onih ljudi koji bi dali život za svoje ideale, a opet nije u stanju da podnese teškoće koje taj život nosi. Izgleda da su ga roditelji i škola naučili sve o životu, ali su propustili da mu daju najbitniju stvar – uputstvo za upotrebu. Nešto se pokvarilo u njemu, a čovek mora biti sam svoj majstor. On to nije umeo. Do sada.

“Ta nije to kao u vojsci, nije život nadređen meni, već ja njemu!”, glasno je pomislio u sebi.
Shvatio je u trenu da je počeo da stari i da ne treba da se prepušta da ga život nosi kuda ne želi. I znao je da više nije onaj dečak… dečak iz vode…