Sahrana u "Aleji velikana"
Day 1,741, 21:47
•
Published in Serbia 
•
by
•
by poslednji igrac odbrane
Svi ćemo jednoga dana umreti. Nekada smrt dolazi prerano. Ali nikada prekasno.
Dušan je dosta razmišljao o tim stvarima kada mu je umro najbolji drug. Ceo život mu se tada promenio. Ne samo zbog činjenice da je izgubio prijatelja, nego i zbog toga što se to desilo u periodu odrastanja, kada pred sebe postavljamo važna životna pitanja. Na korak smo od sveta odraslih, ali još uvek nemamo odgovore na sve što nas zanima. Zbunjenost fenomenom smrti za njega je tada postajala sve veća.
Zbog svoje stidljive prirode Dušan ni pred koga nije postavljao svoje nedoumice, pokušavao je sam da dokuči koji je smisao života, smrti... Ljudske prirode uopšte. Odgovore na pitanja nije tražio ni u knjigama. Nije ih tražio ni na licima slučajnih prolaznika. Tražio ih je tamo gde niko ne umire, a gde su svi mrtvi. Na groblju. Često je dolazio tamo kako bi posetio Milošev grob.
U blizini groblja nalazila se crkva Svete Petke. Dušan nikada nije bio religiozan, ali je držao do tradicije. Voleo je naše običaje, praznike. Obožavao je slavska okupljanja, iako nikad nije voleo gužvu. Svečani momenti, male formalnosti tokom slavskog ručka, molitva, gosti... I tu crkvu je voleo, i odlazio u nju, bar dok je u njoj bio sveštenik koji je držao opelo na Miloševoj sahrani. Otac Dimitrije bio je niži, sedokosi starac, uredne sede brade i smernog pogleda. Lice i naličje ikona koje je u crkvi vidjao.
Sreo ga je tog dana na groblju. Otac Dimitrije upamtio je Dušana.
-Ljubim ruke, oče Dimitrije. Sećate li se Vi mene?
-Sećam te se. Tvoje lice jako dobro pamtim. Toliko boli na tako mladom licu se ne može zaboraviti nikada. Prošlo je tri godine... Ne, četiri... Vreme brzo leti. Dušan, je li tako?
-Da, oče. Ja sam... A Vi? Došli ste da obidjete nekog svog... pokojnog?
-Eh, moj sine... Došao sam da im se najavim. Znaš i sam... Smrt ne bira ni ime, ni prezime, ni godine.
-A što to pričate? Pa Vi izgledate jako dobro...
-Izgledam spolja... Iznutra sam... Mah... Nije to priča za tebe. Lekari su mi rekli da imam još neku nedelju života. Ali ne slušaj ti mene, ti si mlad, ne treba to da te opterećuje. Ja sam star i vreme mi je.
-Oče Dimitrije, znam ja dobro šta je smrt, ne morate se suzdržavati preda mnom. Mislim, znam šta je fizički, ali... Ne mogu da je dokučim.
-Hajde sa mnom, sad ću ti objasniti nešto.
Otac Dimitrije spusti ruku na Dušanovo rame i povede ga kroz groblje. Usput je pogledao imena i slike na spomenicima i gotovo neprimetno klimao glavom. Naišli su na zaseban deo groblja, ogradjen, na čijoj kapiji je stajalo „Aleja velikana“. Na spomenicima su se mogla videti dobro poznata imena. Književnici, slikari, glumci, političari, vojskovodje, akademici, sportisti... Činilo se kao da je čitava istorija jednog naroda sahranjana na tom mestu. Osećao se duh svetle prošlosti, koji lezi tu u mraku, pod zemljom.
-Vidiš, sine... Smrt je samo jedna stanica u nečijem životu. I nakon smrti postoji život. Živi se u delima, fizičkim ili nematerijalnim. Živi se u tudjim sećanjima, u pamćenju onoga što je za života činio. Najbolji dokaz za to su ovi ljudi, koji su u „Aleji velikana“ sahranjeni. Ali nisu samo oni veliki ljudi. Veliki su i oni koji žive sećajući se dobrih dela ovih ljudi i oni koji su umrli verujući u ta dela i te ideale. Svaki mali čovek živeo je život velikana ukoliko se samo držao ideala koja su ovi ljudi utemeljili i usadili u njihovu svest.
-Mislim da sam Vas razumeo, oče Dimitrije...
-Nego, kako su tvoji? Je li ti još otac direktor u školi? – skrenuo je otac Dimitrije temu...
***
Nepune tri nedelje kasnje, Dušan je usnio oca Dimitrija. U snu, sveštenik je sedeo na klupici ispred male bele kuće, iza koje se video samo nadolazeći beli bljesak svetlosti. Na sebi je imao belu košulju, i crveni prsluk bez rukava. Dozivao je Dušana pokretom ruke, sa smeškom na licu. Nakon toga je nestao u tom bljesku. Dušan se probudio i setio se razgovora. Kasnije tog dana saznao je da je otac Dimitrije umro. Istog momenta seo je i napisao kratko pismo, potrčao do zgrade uprave gradske opštine i predao pismo gradonačelnikovoj sekretarici. U pismu je pisalo:
„Poštovani gradonačelniče, gospodine Jankoviću,
Danas je umro sveštenik Dimitrije Stanković koji je radio u crkvi Svete Petke.
Nije bio poznat ni po čemu drugom osim po tome što je bio tih čovek, posvećen svom pozivu i po tome što je Mali Čovek koji je sledio Velikane. Molim Vas da se odobri da otac Dimitrije bude sahranjen na gradskom groblju u „Aleji velikana“. Ako se pitate zašto, reći ću Vam: tim činom bi ste svim Malim Ljudima ovoga grada ulili nadu da neće uzalud umreti, živeći svoj život držeći se ideala na koje su nam Velikani ukazivali.
S poštovanjem,
Dušan Petković, Mali Čovek“
________________________________________________________
Tajna čovečijeg bića nije u tome da živi, već zašto živi.
(Dostojevski)
Dušan je dosta razmišljao o tim stvarima kada mu je umro najbolji drug. Ceo život mu se tada promenio. Ne samo zbog činjenice da je izgubio prijatelja, nego i zbog toga što se to desilo u periodu odrastanja, kada pred sebe postavljamo važna životna pitanja. Na korak smo od sveta odraslih, ali još uvek nemamo odgovore na sve što nas zanima. Zbunjenost fenomenom smrti za njega je tada postajala sve veća.
Zbog svoje stidljive prirode Dušan ni pred koga nije postavljao svoje nedoumice, pokušavao je sam da dokuči koji je smisao života, smrti... Ljudske prirode uopšte. Odgovore na pitanja nije tražio ni u knjigama. Nije ih tražio ni na licima slučajnih prolaznika. Tražio ih je tamo gde niko ne umire, a gde su svi mrtvi. Na groblju. Često je dolazio tamo kako bi posetio Milošev grob.
U blizini groblja nalazila se crkva Svete Petke. Dušan nikada nije bio religiozan, ali je držao do tradicije. Voleo je naše običaje, praznike. Obožavao je slavska okupljanja, iako nikad nije voleo gužvu. Svečani momenti, male formalnosti tokom slavskog ručka, molitva, gosti... I tu crkvu je voleo, i odlazio u nju, bar dok je u njoj bio sveštenik koji je držao opelo na Miloševoj sahrani. Otac Dimitrije bio je niži, sedokosi starac, uredne sede brade i smernog pogleda. Lice i naličje ikona koje je u crkvi vidjao.
Sreo ga je tog dana na groblju. Otac Dimitrije upamtio je Dušana.
-Ljubim ruke, oče Dimitrije. Sećate li se Vi mene?
-Sećam te se. Tvoje lice jako dobro pamtim. Toliko boli na tako mladom licu se ne može zaboraviti nikada. Prošlo je tri godine... Ne, četiri... Vreme brzo leti. Dušan, je li tako?
-Da, oče. Ja sam... A Vi? Došli ste da obidjete nekog svog... pokojnog?
-Eh, moj sine... Došao sam da im se najavim. Znaš i sam... Smrt ne bira ni ime, ni prezime, ni godine.
-A što to pričate? Pa Vi izgledate jako dobro...
-Izgledam spolja... Iznutra sam... Mah... Nije to priča za tebe. Lekari su mi rekli da imam još neku nedelju života. Ali ne slušaj ti mene, ti si mlad, ne treba to da te opterećuje. Ja sam star i vreme mi je.
-Oče Dimitrije, znam ja dobro šta je smrt, ne morate se suzdržavati preda mnom. Mislim, znam šta je fizički, ali... Ne mogu da je dokučim.
-Hajde sa mnom, sad ću ti objasniti nešto.
Otac Dimitrije spusti ruku na Dušanovo rame i povede ga kroz groblje. Usput je pogledao imena i slike na spomenicima i gotovo neprimetno klimao glavom. Naišli su na zaseban deo groblja, ogradjen, na čijoj kapiji je stajalo „Aleja velikana“. Na spomenicima su se mogla videti dobro poznata imena. Književnici, slikari, glumci, političari, vojskovodje, akademici, sportisti... Činilo se kao da je čitava istorija jednog naroda sahranjana na tom mestu. Osećao se duh svetle prošlosti, koji lezi tu u mraku, pod zemljom.
-Vidiš, sine... Smrt je samo jedna stanica u nečijem životu. I nakon smrti postoji život. Živi se u delima, fizičkim ili nematerijalnim. Živi se u tudjim sećanjima, u pamćenju onoga što je za života činio. Najbolji dokaz za to su ovi ljudi, koji su u „Aleji velikana“ sahranjeni. Ali nisu samo oni veliki ljudi. Veliki su i oni koji žive sećajući se dobrih dela ovih ljudi i oni koji su umrli verujući u ta dela i te ideale. Svaki mali čovek živeo je život velikana ukoliko se samo držao ideala koja su ovi ljudi utemeljili i usadili u njihovu svest.
-Mislim da sam Vas razumeo, oče Dimitrije...
-Nego, kako su tvoji? Je li ti još otac direktor u školi? – skrenuo je otac Dimitrije temu...
***
Nepune tri nedelje kasnje, Dušan je usnio oca Dimitrija. U snu, sveštenik je sedeo na klupici ispred male bele kuće, iza koje se video samo nadolazeći beli bljesak svetlosti. Na sebi je imao belu košulju, i crveni prsluk bez rukava. Dozivao je Dušana pokretom ruke, sa smeškom na licu. Nakon toga je nestao u tom bljesku. Dušan se probudio i setio se razgovora. Kasnije tog dana saznao je da je otac Dimitrije umro. Istog momenta seo je i napisao kratko pismo, potrčao do zgrade uprave gradske opštine i predao pismo gradonačelnikovoj sekretarici. U pismu je pisalo:
„Poštovani gradonačelniče, gospodine Jankoviću,
Danas je umro sveštenik Dimitrije Stanković koji je radio u crkvi Svete Petke.
Nije bio poznat ni po čemu drugom osim po tome što je bio tih čovek, posvećen svom pozivu i po tome što je Mali Čovek koji je sledio Velikane. Molim Vas da se odobri da otac Dimitrije bude sahranjen na gradskom groblju u „Aleji velikana“. Ako se pitate zašto, reći ću Vam: tim činom bi ste svim Malim Ljudima ovoga grada ulili nadu da neće uzalud umreti, živeći svoj život držeći se ideala na koje su nam Velikani ukazivali.
S poštovanjem,
Dušan Petković, Mali Čovek“
________________________________________________________
Tajna čovečijeg bića nije u tome da živi, već zašto živi.
(Dostojevski)
Facebook
Twitter
Discord
Comments
vote
Di udari u crkvu ipopove....
Generalno dobra ideja, samo malko treba da je razradiš. Ovako su ti likovi ko da su od cigala zidani. Mora malko suptilnije i životnije. Ali, imaš potencijala definitivno
Kao da citam Cehova. v+s
Načeo si ozbiljnu temu. Pitanje Tanatosa.... Pazi, Sventovid je u pravu, ali mislim da je priča jako poučna i korisna (pogotovo ovde za sve ove ložane, kojima sve mora da se crta. E pa lepo si im nacrtao).. : )
Potpis Lahak... jbg, ja samo volim da postavljam visoke standarde🙂 kako sebi, tako i njemu. Mada, dobar je i konta stvari dosta dobro. Samo da poradi malko na zanatskom delu i biće super 🙂
Sventovid
Hvala na konstruktivnoj kritici.
Tekst je ipak takav kakav jeste, plastican, sa namerom da pomalo stidljivo (kao sto je i Dusan) objasni sustinu ovoga sto je Dostojevski rekao : )
Nema se "mesta" u erep clanku za razradu likova. Svi, do kojih bi trebalo da stigne poruka ove price, je nece citati kada vide vise od 5 pasusa.
PIO
svaka cast na prici o /
Smrt je jedini siguran posao.
Ponedeljak , jutro.. mani me poucnih prica, leba ti : P
MCMOOX je bio ovde!!!!
Dobar!
Лепо.
Odlicno!
like
dobar...v+s
I ovo si napisao u 07h izjutra?
Sta tek radiš kad si u prime time ; )
v+s!!
fina pričica ipak dobri popa bi možda voleo da počiva pored svoje popadije ako nije sujetan, može se još malo doraditi razlog zašto bi bio sahranjen u aleji velikana.
Svaka čast..unosiš boju u ovu posivelu igricu.
: )
kamo politika, medalje, pljuvačina ... 😁)
lepa pričica ...
Glas
Haug!!!
ostao sam bez txta, a pricha mi je u opisu radnog mesta. zivim svoj "mali" zivot ispunjen idealima sa nadom i verom da ga ne zivim uzalud. ali spreman sam i da posle ovog zivota nema nicega. cak ni praznine. zivim u sada i predan sam svakom trenutku, zivim za bolje sutra u nadi da vecnost postoji. a aleja... neka je za velikane. mnogi se standardi menjaju, pa tako je i aleja puna raznih. ali ima vrednosti u nama koje su vecne i za njih se borimo, bez obzira gde ce nam kosti istrunuti. SvakoDobro
100 ti
lepo napisano
Lepo
Vote & subscribe, svaka čast. 🙂
bravo
VOTE !
Ali i to je malo reći za ovako iskren članak, u principu tužan ali sa porukom da život u svom obliku traje i kao takav trajaće . Tužno je kada neko tako mald ima dodir ili se upoznaje sa okrutnošću života na takav način.