Mlak vetar

Day 2,516, 12:34 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Možda ste primetili da se na Javnom servisu države nam majke među šljivama sada repriziraju životne avanture sve-balkanskog junaka Šurde - tipičnog Čoveka, ali naročito čoveka ovih naših prostora. Znate, onog koji ne može da ustane bez litre jake kafe, koji voli kafanu i pravi je veseljak, živi sa roditeljima i/ili rodbinom, nije se našao u životu, a opet, svakom poslu nađe manu - svaki mu je kretenski dok ne ode u Njemačku da masira babe. To mu je super jer je u Njemačkoj. Jbg, tamo ljudi znaju šta valja, nema džabalebarenja nego dobiješ 10k maraka, stan, auto i bezbroj povlastica na tanjiru, samo ako si vredan, radan i pošten.
Ono, jes' da nisi bio vredan, radan i pošten u sopstvenoj zemlji, ali to je samo zato što ti je zemlja glupa, tamo sve neki neradnici, lenštine, pijanci, društveni paraziti. Eeej, Njemačka je ovo, nema tu cile-mile!

E pa, pravi je trenutak da vam ispričam jednu dugu, dosadnu, ali poučnu priču o mom iskustvu u germanskim stranama. Kažem, pravi je trenutak, jer me trenutno inspiriše repriza serije, a sve se nešto plašim da će uskoro RTS početi da reprizira još starije programe - poput test signala iz '58-me...


serija rekordne gledanosti

Bilo je to, dakle, davne sedamdes'devete godine. Radio sam kao šegrt jednog šnajdera u Svetozarevu - jebiga, škole nisam završavao kad je trebalo, draže mi je bilo da glumim ludilo po ulicama, puštam kose i šepurim se u zajmljenim farmerkama po igrankama. A bio sam na faksu par godina, nije da nisam. Samo, došlo mi glave Bijelo dugme, cigarete i kafane, gradsko društvo - u stvari, oni su i krivi! Navukli me, bagra, da sam na kraju skroz zaboravio na školu i umesto da učim ta prava, ceo dan provodio udarajući u bubnjeve. Sećam se, tad sam hteo da budem k'o Ipe Ivandić (sad već pokojni, bogdamudušuprosti), po deset sati mlatio po nekim šerpama sa jednim drugom što je svirao gitaru, ispred njegove zgrade. Budale, mislili da smo na Hajdučkoj česmi dok nas zapljuskuju vodom sa spratova i povremeno zapišavaju kučići...


Bregoviću, život si mi upropastio!

U svakom slučaju, tako ti ja završim u rodnom mestu štepajući kraćene nogavice na zvoncarama (majko mila, zvoncare!) i povremeno pijući pivo. Bio novembar, 'ladnooo, one svetozarevske ulice široke, vetar huči a ja sedim u Solun kafani ili u hotelu, gledam kako se napolju smrzavaju pešaci i uživam. Taj dan, sećam se, sedim u "Jagodini", natežem pivce direktno iz flaše sa likom legendarnog Lose i, jel'te, pušim. Prsti mi otekli od ubadanja iglom pa im hladno staklo prija. Razmišljam, sutra je subota, al' nema veze - za zanatliju nema vikend, a tek za šegrta! Neka, bar ću večeras da se nalijem, pa ako sutra malo i okasnim, baš da vidim da me otpusti - gde će da nađe drugu ovakvu budalu da mu radi sedam dana nedeljno, čisti radnju i buši prste!
Sedim tako i gledam tuđa posla, kad čujem iza sebe nakašljavanje i rapav glas: "Isfinite, da li je slobodno?" Okrenem se, vidim čoveka u malčice izlizanom kožnom mantilu sa tri velika dugmeta. Stranac garantovano, gost hotela. Onako, socijalistički izgleda, nosi neke teške cvikere na malo grubom, neutralnom licu tankih usana. Reko', da se malo zabavim, šta sad. "Ja, naturlich!, kažem i izvučem stolicu. Delovao mi je kao Švaba, mislio sam: ako sam pogodio, ostaće u šoku stoposto, kad on ništa! Zahvali mi se čovek i sede, kao da se ne vidimo prvi put i kao da je normalno što ja znam da je on Švaba...


Mada, koliko je teško prepoznati?!

Kaže mi on: "Gospon Jakofjefić, drago mi je uposnati Fas! Moje ime je Oto* i radim sa jednu frlo bitnu organisaciju."
*iz razloga bezbednosti, sva imena su izmenjena

Ispadoh ja u šoku! Ali pre nego sam stigao da ga pitam otkud on zna ko sam ja, Oto nastavlja da priča...
- "Mi feć neko vreme pratimo Fas i vrlo smo sadofolni sa Fašim ponašanjem. Da li biste bili sainteresofani sa rad u Deutsche Demokratische Republik?"
- "Čekaj bre, brale! Sad si doš'o, seo, prvi put te vidim u životu! O čemu pričaš i ko ste to "vi" i šta vi ima mene da pratite?!"
- "Gospon Jakofjefić, nemojte usbuđivati. Ja kažem, moja organisacija frlo, frlo bitna. Mi ufek na ofakaf način prilasimo nofim rekrutima. Isfolite, ofo je broj moje sobe u hotel, jafite se u naredna dva dana; ako pristanete, sfe će Fam biti rasjašnjeno."

Ustajući, Oto zapisa broj na salveti, blago se nakloni i ode.
Nema potrebe da pričam koliko sam bio zatečen ovim susretom. Pomislio sam, dal' je neka budala - ne deluje mi kao budala, sa tim mantilom i cvikerima i celom pričom o Deutsche Demokratische Republik; dal' je jedan od onih nastranih pa hoće da me domami u sobu - možda on i jeste, al' ja brale nikako nisam dobra meta za te stvari, što se kaže, malo sam težak na oko. Zbunjen i pripit, razmišljam tako i ništa da domislim, ali spakujem ipak salvetu sa brojem u džep i nastavim da se družim sa čiča Losom dok me, valjda, ne isteraše...


Loso, život si mi upropastio!

Sutradan sam došao kod majstora Čkilje oko jedanaest (postoji jako smešna priča kako je majstor stekao taj nadimak, ali nju ću ipak ostaviti za drugi put). Naravno, bilo je tu dranja, pretnje, otvaranja prozora na minus pet "da se izvetri radnja, bazdiš na kafančugu!", ali ništa što već nisam video ranije. Ne može kod Čkilje čovek ni glavu da digne a da ga ne maltretiraju... Posle par sati provlačenja igle (na mašini mi još nije davao da radim, kaže da sam šuntav za takve poslove), kad sam se već stoti put ubo u prst, bilo mi je jasno da ću nazvati Otoa. Dok sam završio štepove i pomeo pod metlom (pogađate, i za usisivač sam još bio šuntav), napolju se već smrklo. E, rekoh, sad ćeš direkt na telefon i da zoveš Švabu! Nećeš više da robuješ po pet-šest sati dnevno, da ne moš' ni kaficu da popiješ na miru, da te svako kinji kako zna i može!!!


Dobrog radnika ovde nema ko da ceni...

Tako je i bilo - okrenuo sam broj, porazgovarao sa Otom, našli se, čovek mi dao avionsku kartu za Karlmarksštad i kontakt osobe koja će me tamo dočekati i saopštiti ostale detalje. Ono što sam znao je da se radi o interesantnom, pomalo riskantnom poslu za državnu firmu, koji uključuje putovanja, plaćen smeštaj, hranu i prevoz. "Eto!", rekoh sebi, "jes' da je Istočna, ali Njemačka je, brale, Njemačka!"

Dva dana kasnije, sedeo sam u avionu i gledao kako mi Surčin izmiče pod nogama...

Do sledećeg nastavka,
puno kisića, cveća i BRT UDARAJ U TIRANU!!!,
Q