Join the new world

Pozdrav svima,

Današnju priču ću početi u Mačvanskom kraju, tačnije u selu Mišar.

O slavnim precima ovoga kraja mogu se pisati mnogi tekstovi, i dosta se zna, a dakako je najpoznatiji po Boju na Mišaru gde su Srpski ustanici predvodjeni Voždom Karađorđem porazila Tursku vojsku.

Prkos našeg naroda prema okupatoru je živeo i u Mirosavi. Već po početku rata, ona se, kao petnaestogodišnjakinja pridružila NOB-u.

U početku, poput mnogih devojaka, bavila se previjanjem ranjenika i sanitetom, naravno bez ikakvog predznanja, vodjena samo instinktom i malo obuke koje je mogla da pokupi od starijih koleginica.

Iako nije učestvovala u direktnim okršajima sa fašistima, brzo se sprijateljila sa mitraljezcima, a kao jednoj od najmladjih članica NOB u svom vodu, i sa komandirom koji se uvek brinuo da se dovoljno naspava, i da bude na sigurnom kad krenu okršaji.

Po njenom svedočenju, borbe i oslobodjenja su bili jednostavni:"Mi se pojavimo, oteramo švabe, pokupimo u selu ko želi da se pridruži, malo odmorimo, pa onda do sledećeg sela." I tako u krug.

U to vreme se većina četnika još uvek borila protiv okupatora, pa se dešavalo i da zajedno oslobode selo,a potom svako svojim putem. Mirosava sa svojima na jug ka glavnici partizanskih jedinica, a četnici opet ka svojima.

Tokom jednog proboja, punilac na mitraljezu, čije sam ime zaboravio, biva teško ranjen. I pored sve brige i nege Mirosave prema svom najboljem drugaru, on je, nažalost, preminuo.

Ovo je u Miri probudilo ratnički duh. Već dve godine je član jedinice, i krajnje je vreme bilo da "uzme stvari u svoje ruke". Zatražila je od komandira da joj dozvoli da učestvuje u borbama sa mitraljescima. Dozvolu dobija, ali kako je bila male gradje i ne toliko jaka, korišćenje bilo kog oružja bi bilo neefikasno.

Ali i to ima svoje prednosti. Naučila je da koristi bombe, i kako je bila sitnija bez problema je uspevala da se prišunja neprijateljskim položajima, i da uz par bombi započne napad!

Tokom jednog od tih napada na, uz tradicionalni povik "URAAAAAAAAAAAA", njen komandir biva ranjen i, po drugi put, Mirosava se mora oprostiti od jednog od najbližih prijatelja.

Slomljena gubitkom komandira, povlači se nazad u bolničko odeljenje, gde joj nažalost sreća ponovo okreće ledja.

Prilikom povlačenja biva zarobljena od strane četnika zajedno sa još par zarobljenika. Dovitljivošću koja ne doliči osobi njenih godina, ponudila se da nastavi da leči ranjenike i tako sebi otvori put za beg. Dva četnika su pojurili za njom, i posle nekoliko minuta, izgubili je u jednom jarku sa potokom. Nervozni opaljuju nekoliko rafala u žbunje, gde se Mira mogla sakriti, i odlaze.

Jedan metak ju je pogodio u nogu, ali ona nije pustila glasa, jer je znala da je sada čeka mnogo gora sudbina.

Uspeva da pronadje jednu partizansku jedinicu i ponovo kreće da radi u sanitetu. Tu upoznaje i svog budućeg supruga, visokog i mršavog Srbina iz Makedonije po imenu Simo.

Zalečivši Simu, priključuje se njegovoj jedinici, i do kraja rata su se borili zajedno za oslobodjenje, a potom i kao bračni drugovi za obnovu Srbije.

Možda vam Mirosavino ime ne zvuči poznato, ali meni zvuči. To je moja baka, a Simo moj deka.
Baka, deka i unuk.
Verujem da većina vas ima svog heroja i svoju heroinu čije ste priče slušali i kojih se rado sećate. Ovo je bila priča o mojoj baki.

Hvala vam svima na čitanju, a nadam se da će i neko od vas sličnu priču podeliti u komentaru, da bar negde ima ispričana priča ovih, društvu neznanih, a nama omiljenih junaka, i da se makar tako sačuvaju od zaborava.

o7