Istina o kosovskom boju!

Day 1,874, 09:32 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI
Predgovor

Članak je, da se razumemo, dugačak. Ponovo nisam želeo da ga pišem iz nekoliko delova, jer ne verujem u to. Jednostavno, ko želi, pročitaće, ko ne želi, neće. Moje je mišljenje da oni koji pročitaju članak neće zažaliti, ali opet, ja sam suviše pristrasan, odlučite sami. U članku sam se pošalio sa nekim srpskim istorijskim ličnostima, kao i sa grupom 83 %. Za ove druge mi pucketa, ako će da se ljute, neka se ljute, a što se tiče istorijskih ličnosti, da se razumemo, poštujem srpsku istoriju i tradiciju, ali isto tako sam mišljenja da imamo pravo da se pošalimo sa time.
Ako u tekstu pronađete pravopisne ili slovne greške, pucketa mi, članak je napisan u dahu, uz kafu, par rakijica i brdo cigara, sa povremenim prekidanjem korinđaša.

Uvod

Dugo je za mene boj na Kosovu bio nepoznanica... nikako nisam mogao da odgonetnem šta se i kako dešavalo, čak nisam uspeo da dokučim jesu li Srbi pobedili ili su bili poraženi u tom boju... A onda sam pronašao dokazni materijal koji mi je otvorio oči. U kosovskom boju su učestvovali đeneral Vladislav i Brdar mu Dragan, te ću vam, posle dokaznog linka, dočarati ceo tok bitke, kao i vreme neposredno pre i posle samog boja.

Dokaz na 0:06

I konačno tekst

Kosovo ravno, dan pred bitku, carica Milica je spremila gotivnu večeru za junoše srpske, koju oni gutaju bez da žvaću, a za to vreme im Lazar zbori...

Lazar: Sutra ćemo se naći sa Muratom, da nam se izvini što je prešao administrativnu granicu Srbije sa Vizantijom, pa će svaka vojska na svoju stranu, nema tuče, niti, nedajbože, boja. Nemoj neko ni da je podviknuo ili prdnuo, jer ne znamo još kakvi su običaji osmanlijski, pa može biti da je prdež za njih uvreda. Pogotovo ti, Vuče Brankoviću, nemoj da si pustio goluba, jerbo si večeras izjeo toliko prasića, da bi samo udisanje tvog prdeža bilo greh za vreme posta.
Vuk Branković: Ma ja neću sutra ni da idem sa vama, šta ti ja znam te Turke, mogu da se napiju, pa da nas pokolju na spavanju, kao Vukašina i Uglješu što su...
Miloš Obilić: Nisu se na Marici napili Turci no Srbi... Ko će ga znati, možda su se naši i sami preklali, istorija će pokazati šta je tu bilo, ja sam sanjao da će u budućnosti postojati neki sud, tamo negde u Evropi, koji će vascelom svetu dokazati da smo se mi Srbi u svim ratovima sami ubijali...
Lazar: Dosta Obiliću, ne brukaj mi Oliveru više. Ti i tvoji snovi. I kakav crni sud u Evropi? Pa oni tamo ni za Dušanov zakonik nisu čuli, a da oni prave sudove, ajde molim te, ne bulazi.
Miloš Obilić: Ma, ja sam samo hteo da napomenem, sutra ću na Kosovu poljubiti Murata!

Koji kilometar dalje, u osmanlijskom logoru...

Murat: Sinovi moji, Jakube i Bajazite, sutra idem da se izvinim Lazi zato što me ovi moji glupi kartografi nisu lepo navodili, pa umesto da skrenem desno pred Skopljem, ka Bugarima, ja nastavih pravo, te naleteh na Srbe junake, koji bi nam mogli razna čuda učiniti i zla nam napraviti, oh, kako nemarno pređoh granicu administartivnu. Nemojte mi se junačiti, niti kavge započinjati, već da se u prijateljstvu i miru sa Srbima rastanemo.
Jakub: Važi leća, nemaš frke. Bio sam ja u Begišu skoro, jes da još nije srpski, ali ima tih nekih srpskih kafana i splavova, baš su do džidže raja, gotivim ih, a i ribe im briju međunožje, k'o i ove naše bule.
Bajazit: Jao, tatice, a smem li ja da poljubim onog junaka srpskoga, Obilića, kad se sretnemo sa njima, baš mi je sladak?
Murat (više za sebe): Kakvu homoseksualčinu napravih, što mi ga ne odsekoše celog pri sunećenju, bolje nego što ovakvu budalu sklepah...

Nekoliko stotina godina kasnije, tačnije 624 godine kasnije, negde u okolini Brčkog...

Brdar: Đenerale! Đenerale!
Vladislav: Šta se dereš, hiljadu ti rumunskih avatara, znam te, znaš me, možeš to i tiše!
Brdar: Đenerale, napravio sam skicu za vremeplov! Eno Pajčić već uzeo čekić u ruke da ga sklepa!
Vladislav: Odlično, odlično. Rekao sam ja da će od tebe nešto pametno da bude... Ček da vidimo đe ćemo prvo da odemo sa tom tvojom skalamerijom...
Brdar: Svašta, Vladislave, pa kako đe ćemo, valjda na Kosovo, godine 1389. da porokamo one Turke, da nam Bosna srpska bude, bez džamije i bez loja!
Vladislav: Mudro pričaš starina Dragane, svaki ti se pupoljak tek procvali dao. PAJČIĆU, JEL SKLEPANA TA MAŠINA, NESTRPLjIV SAM!!!
Brdar: A Selasija sam poslao u Brčko da kupi traktor i prikolicu, pa kad sa traktorom uletimo u sred bitke, ima čudo da napravimo...

Zora vidovdanska, godina 1389. Dve vojske, jedna naspram druge, na hiljade Osmanlija sa jedne i nešto manje Srba sa druge strane strane. Ali, od silne vojske, sa obe strane se odvojiše samo po trojica, sa srpske krenuše Lazar sveti, njemu sa leve strane Obilić junoša, a sa desne Vuk, kojeg je stomak mučio cele noći, od silnog prejedanja sinoćnjeg. Dok su oni išli ka Turcima, stari Jug Bogdan bejaše zamišljen...

Jug Bogdan: Majku mu, mogao je da povede nekoga od ove moje devetorice, a ne onog Vuka, koji ni sam nije hteo da ide... Sve nešto mislim, možda bi se neki od ove moje devetorice poturčio, jedna usta manje za nahraniti bi mi legla ko dvojka na Bugare protiv Vizantije što sam ubo proletos... Sve se nešto nadam da je onaj Obilić dobro sanjao, da će u budućnosti postojati neka guma koju ćeš moći da mentneš na onu stvar, pa da ženka onda ne može da zatrudni... bar mi pokolenja neće praviti greške poput mene... A i ona moja, zatrudni kako vidi muške gaće...
Kosančić: Šta si se zamislio stari Jug Bogdane? Nije valjda da se bojiš da će biti bitke, pa da ćeš nekog sina izgubiti? Nego, nisam ti video nigde sina Damjana, da se nije uplašio? Gde je junak?
Jug Bogdan (sebi u brk): Plodi ti ženu...
kosančić: Nisam čuo. Šta si rekao?
Jug Bogdan: Negde u senu kažem, otišao da moča. Nego, kako ti je Kosovka devojka?

U godini 2013. đeneralovi momci su konačno napravili vremeplov, ali...

Brdar: Dobro, bre, Selasije, lepo sam rekao prikolicu, a ne plug! Kako ćemo sada svi da odemo da Turcima sve po spisku???
Selasije: A bio je jeftiniji, pa rekoh, da uštedim, trebaće nam novci za nove gume...
Vladislav: Dobro, nema veze. Idemo sada samo Brdar i ja, pa ćemo sledeći put, kad skupimo za prikolicu, ići svi zajedno, uskači Brdare.

Kosovo polje, godina 1389. Sa jedne strane Lazar, Obilić i Vuk Branković, a sa druge Murat sa sinovima, Jakubom i Bajazitom. Dok su se Lazar i Murat celivali, iza šume se vide nekakvo plavetnilo, kao da je munja udarila...

Murat: Vidiš li ti moj Lazare ovo? Grom iz vedra neba. Sam Alah se raduje našem susretu.
Lazar: Vidim dragi Murate, vidim. Nego da pređemo na stvar, oklen ti sa vojskom ovde, u Srbiju, pa još na Kosovu?
Murat: Slučajno, brate Lazo, slučajno, oni moji kartografi se zaleteli za nekim robinjama Vlaškim, janičari im rekli da u Skoplju ima dobar bordel, pa se zapričali i BUM, eto Turaka pred Skopljem... Umesto da krenemo na Bugare, mi među zveri, Srbe viteze...
Lazar: Ah, razumem, deca su to... Još u današnje vreme narodnih guslara, koji svaku ženu opisuju kao vilu ili devu nezasitu... Eh, u naše vreme nisi mogao da čuješ reč žena, bez da zapušiš uši... Nego, ako vi oćete na Rvate, ja ću da vas pustim preko Srbije da pređete, pa se zabavite sa njima...
Murat: Ajde, ajde, nismo mi baš toliko ludi. Ne znam ni jedan narod na svetu, koji bi želeo u svojoj državi da ima Hrvate. Bugare ćemo mi, pa posle Vlahe, Rumune, kakogod, pa ćemo na Hune i tako do Beča. vas, jelte, obilazimo...
Lazar: Onda dobro, dogovoreno, daj da popijemo po jednu, da ozvaničimo, pa da se razilazimo...
Bajazit: Tatice, tatice, mogu li sada da poljubim Obilića?
Murat: Ma, nosi se u... Heh, moj Lazo, ova deca... Eto, ovaj moj našao neke spise starih Grka, video tamo dva muška kako se, jelte... i svidelo mu se...
Lazar: Joj, ta stara Grčka... Mi Srbi smo bili čist narod, zna se, u sekret ga mećeš, a ne u govna, a onda onaj ludi Dušan pokorio pola Grčke i stigla nam ta njihova moda... ja sam sinoć morao da odradim trojku sa Milicom, ćuti, ne pitaj ništa, i nju to ćapilo...
Murat: Pa da li vam je, čestiti Lazare, društvo pravio muškarac ili žena? Sedi, te mi ispričaj...
Lazar: Oprosti mi, moj Murate, ne mogu da sednem... nikako...

Za to vreme, tu odmah iza šume...

Brdar: Sunce ti, ala je bljesnulo kada smo stigli. Da li smo uspeli da potrefimo vreme?
Vladislav: Jesmo, eno dole vidim vojske, izgleda da Lazar sveti pregovara sa Muratom i onim dripcima mu od sinova, kako li se beše zovu...
Brdar: Mujo i Haso?
Vladislav: Jes, Mujo i Haso, svaka ti čast kako ti sve znaš, nisi ti džaba učitelj... Aj pali traktorče, pa da uteramo Turcima strah u kosti i pre nego što bitka počne.

Brdar pokuša nekoliko puta, ali traktor nikako da upali. Samo vergla.

Brdar: Neće đenerale, nikako!
Vladislav: Kako neće, pa drži gas... Čekaj, daj meni...

Vladislav upali traktor iz prve, pa pogleda ka Brdaru.

Vladislav: Smotani, drži se ti crtanja, a ne traktorisanja... Bolje da sam Miljanu poveo sa sobom, no tebe...
Brdar: Ajde, ajde, ne bulazi, vozi više, neću da upadnemo u sred bitke, mogla bi nas neka strela slučajno pogoditi...
Vladislav: SEDAJ BRATE DRAGANE! SAD ĆEMO DA TOPIMO LOJ!!!

I dok su se Vladislav i Brdar pomahnitalo približavali, Lazar, Murat i drugari su nazdravljali...

Jakub: Je li, Vuče, si bio u Beogradu nekad, a? Što su dobre cepi, samo tako, jbt...
Lazar: E, bio moj Stefan jednom u tom Beogradu, kaže da je odlično tamo, čak mi predložio da ga otmemo od Mađara i da nam taj Beograd postane prestonica. Mladost - ludost.
Murat: Slušaj Lazare, ja ću uzeti taj Beograd od Mađara, pa ću vam ga predati na poklon, kao znak dobre volje za ovu neprijatnu situaciju...
Jakub: Jao, to bi bilo super, da Begiš postane srpski, kakvo bi tek onda bilo ludovanje tamo... Još kad bi mi puštali od Sinana stvari, šou bih pravio!
Vuk Branković: Teško da će se taj Sinan prihvatiti u Srbiji, mnogo bre zavija dok peva...
Jakub: Ah, vreme će pokazati to...
Bajazit: Ali dođi Mišo, samo jedan cokić, videćeš da ne boli...
Miloš Obilić (Bajazitu na uvo, tiho): Beži bre, budalo, vidiš da mi je tast tu, sve će da me odruka kod dr Olje, kasnije, kad se osamimo...

I dok se sve to dešavalo, traktor se sve više približavao...

Brdar: Koči Vladislave, izginućemo!
Vladislav: Pa neće da koči, ne radi kočnica!!!
Brdar: Kako ne radi? Juče, kad je Desert proveravao, sve je radilo kako treba...
Vladislav: DESERTU SI DAO DA PROVERI FUNKCIONALNOST TRAKTORA??? DA LI SI TI NORMALAN? TAJ JE GARANT ISISAO SVO ULjE, ZATO I NEĆE KOČNICA... NADRLjALI SMO, MOJ DRAGANE...
Brdar: Pa da iskačemo?
Vladislav: Skači brate, skači i trk nazad u vremeplov, vratićemo se sa ispravnim traktorom!

Traktor nastavi svojim putem, pravo ka pregovaračima koji su upravo u tom trenutku krenuli da verifikuju dogovor. I dok je Murat prilazio Lazaru da nazdrave, Obilić ga slučajno, bežeći od Bajazitovog poljupca, saplete, te Murat pade direktno pod plug, plug mu raspori stomak, creva poleteše na sve strane, što natera Vuka, kojeg je stomak već poodavno mučio da otrči sa mesta događanja do obližnjeg šumarka, sporadi sebe. Murat poslednjim atomom snage povuče Lazara, pokušavajući da ustane, ali se Lazar spotaknu, te mu glava pade pod pomahitali plug i ista se odvoji od tela. To vide Bajazit, pa zaplaka i krenu ka Obiliću da dobije zagrljaj utehe, a Obilić je u smrti tasta video priliku da konačno isproba muški poljubac, no pošto Bajazit nije najbolje video, zbog suznih očiju, on strasno poljubi Jakuba, Jakub se hitro istrgnu iz bratovljevog zagrljaja, ali upravo tada ga zakači žica koja je virila iz traktora, te ga u momentu udavi, a onda Bajazit pade, pa sruši u svom padu i Obilića, kojem, kao i njegovom tastu, plug odseče glavu. Bajazit se okrenu ka turskoj armiji, pa poče da doziva u pomoć, što tursko vojsku nagna na juriš, plašeći se za život prestolonaslednika. Kada Srbi videše da su pregovori propali, odapeše strele, te krenuše u kontraudar, a Vuk je, iskolačenih očiju i crven u licu, iz šumarka vikao "ne, prestanite, ako Boga znate, ček da se olakšam, pa ću da vam objasnim!" Ali avaj, bilo je kasno... Vojske se sudariše, majke zaplakaše...

Za to vreme, iza šumarka...

Vladislav: Šteta... A baš sam se ponadao da Turci, zbog naše hrabrosti, nikada neće vladati Srbijom...
Brdar: Da, šteta što nismo uspeli da promenimo tok istorije...