Ideja

Day 2,729, 04:32 • Published in Serbia Republic of Moldova • by Trilijan

Evo i trećeg članka u nizu, ovaj nisam ukrala, jer mi se učinilo veoma zgodnima da napišem nešto od ničega, ali da to ne bi bio prazan članak, onda sam napisala nešto što jeste nešto, ali ništa vredno pomena, čisto da ne odstupim od početne ideje.

Eto, nedeljno popodne, svašta se vrzma po dokonoj glavi, skupljaju se ideje kao mušice što obleću oko prokislog vina, poneka se udavi, a mnoge se i zalepe, pa pokušavaju da me zagolicaju krilima, otimajući se ideji da su samo ideja i preteći da postanu konkretna stvar.

Čačkam svoj novi gedžet, zvučnik sa radiom, koji sam dobila od prijatelja iz Švajcarske, 'zemlje u kojoj se mnogo bolje živi nego ovde i gde ljudi ne pljuju žvake po trotoaru', ako mu je verovati, i tražim stanicu koja bi pojačala ionako već prenaglašenu dozu opuštenosti, na koju nisam navikla, ali mi prija...

U jednom trenutku dešava se neverovatna promena, ravna onoj kada Erik pojede bananu, trenutak rađanja genijalne ideje, trenutak kada nailazim na stanicu sa koje se ori:
'Hej momci u plavom imam lošu vest, pozitivna biću, ja na alkotest'... Hej, pa ovo je fenomenalno! Ovo je genijalno! Čini se izuzetno lako, lakše nego prodavanje cipela po 12h, a verovatno je i bolje plaćeno! Ja to mogu! Postaću tekstopisac. Preko lica mi je pukao smešak zadovoljstva.

On me je gledao u čudu i strahu, naslućujući da ta pukotina ne može doneti ništa preterano dobro, ali se trudio da je zanemari, nudeći mi parče šnicle, koju je upravo okrenuo na roštilju, odmeravajući da li je dovoljno veliko da me uguši u prvom pokušaju, ili da cepne još jedno. Ali ne, nisam nasela, osujetih mu nameru već u prvom pokušaju i nastavih da se smešim.

Čekaj, a o čemu ja to da pišem, a da ne bude nešto što je silovano i prežvakano već hiljadu puta?! Znam, pisaću o taboo temama, o onome što svi srećemo, ali o čemu ćutimo, tadadaaaa, muškarci u suknjama! Kad može Šon Koneri, što ne bi mogao i prosečan Srbin, koji voli lepo da izgleda, ali da to ne bude smešno ili tužno...
Stihovi su sami počeli da se nižu...

'Obuko sam suknju,
namazao nokte,
dlakave mi ruke venama odišu,
ja sam draga drvoseča,
panjevi me inspirišu'

Hm, ne znam baš, ipak su najveći konzumenti popularne muzike mladi, a put ka hitu popločan je veslima splavova, e tamo se treba uvući. Recimo:

'Starleta sam majko,
ne spremaj mi darove,
udati me nećeš,
ući ću u Parove'

Ha, melodično, fantastično, hitično...

'Poslovna sam pratnja,
život mi je viski,
ne zanima me patnja,
novci su mi bliski'



'Sanja, SANJA, SAnjaaaaaaaaaaaaaa... pa jesi li ti normalna, već dva minuta se derem kao lud, supa je gotova, aj' da ručamo, sklanjaj tu ljuljašku, vetar ti je oduvao radio, slomio se na sastavne delove! Švajcarski kvalitet, malo sutra!'
Osvestih se i pogledah sa setom u krhotine radija kao da ta gomilica predstavlja deponiju mojih ideja, istog trena osetih neku mučninu i gubitak vazduha, kao onomad, kad smo se kao klinci igrali igre 'onesvešćivanja' pritiskom određene tačke na vratu.

Ovo je bila moja tačka, a pritisak je na trenutak bio prevelik. Ustadoh sa ljuljaške, pokupih ostatke sebe i radija i uputih se ka ulazu u kuću.
Odjednom zvezdice pred očima, opalih mali prst kao nikad do tad! Recimo da sam uzviknula : 'KO JE OSTAVIO OVAJ TEG NA PRAGU, PIIP PIIIP?! '

Čekaj, evo ga ponovo, smešak, znam, to je to! Upisću kurs zumbe i postaću trener, otvoriću svoj studio i saunu i teretanu i ...
'Sanja, je l' se ti drogiraš, rekoh ti da mi dodaš biber'
'Ma pusti sad to, imam ideju'

'Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.
Zatim je usledila užasna, zlokobna buka.
Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.'