Join the new world

Poredjana po nekom nepoznatom, arhaičnom rasporedu, u zabačenom kutku vlažnog, mračnog hodnika prohujalog vremena, stoje moja sećanja, bakarnom bojom obojena, patinirana, obasjana čistom, sopstvenom energijom. Zrače nestvarnim sjajem izgubljenih trenutaka, prošlih dogadjaja, neostvarenih htenja, lutanja i traganja... Mirišu na budj. Mirišu na hladnoću.
Da li je kasno?
Došao je dan za svodjenje računa.Otići ili ostati,poci ugaženim tragovima prethodnika koji tiho potonuse u tminu nestalih,ili pak banovanjem resititi se muka. Otvori karte i položi ih na sto. Dobro se zagledaj. Tarot se nikad ne baca uzalud. Prva karta je smrt! Smrt je uvek početak nečeg novog!


Prošlo vreme je uvek izgubljeno, ako nismo ništa naučili. Zato se danas prisećam, sa bolom, svih naučenih lekcija. Izneću na svetlo dana sve stare, pohabane listove moje sopstvene eKnjige bitisanja. Prevrtaću požutele stranice, iskrzane i istrošene. Listaću polako, bez žurbe i straha. Dolazim do prve neispisane stranice... To je današnji dan. Nije kasno. Nije kasno za odluku, onu sudbonosnu. Uzeću svoj život u sopstvene ruke. Ova stranica odiše mirisom mudrosti. Ispisaću sam novo poglavlje. ..Zelim da eŽivim i dalje neću da pokleknem u otrcanom srcu ranama gaženo bitise nova misao Srbima nepoznata,misao trajanja.Ne urlikom razjarenog bika ustaću i glasno reći NE NIJE MI DOSTA! Putovaće krik dolinama stranputica i bespuca u nadi da će ga jos neko čuti...




I opet se javi misao, nejasna i nikad dorečena, sa kojom sam sto puta zaspao. I budio se, usplahiren kao srna okružena čoporom vukova. Zašto je ono što mi se dogadja toliko daleko od mojih htenja i zašto u svemu najmanje učestvujem ja? Zašto sve stvari, ljudi i dogadjaji menjaju svoj oblik čim im se približim. Izmiču, ne vidim početak, ne vidim kraj.


Ne osećam ni poniženje, ni izigranost, ni ljubomoru, ni taštinu. Osećam samo beskrajnu prazninu i nesposoban sam da shvatim da ništa u životu nije slučajno. Ne želim da posedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo poverenja, koju utešnu reč, toplu ruku, ispruženu da prihvati kad posrnem.. Da ne dozvoli da padnem...


Dušu sam u školjku sedefnu zatvorio, da je ne dotakne Mesec, crnu sen na nju da ne baci. Neka sanja, ušuškana, neko drugo vreme, neke lepše dane, radošću ispunjene. Neka odboluje u tišini, netaknuta. Srce sam ogolio, ono sopstveni život ima, samo bira svoj put. Samo je izabralo. Srce je tako htelo..

Kada ogoliš srce, gubiš deo sebe, najbolji, najvredniji. Prepustuš ga stihiji, vetrometini, nesposoban da upravljaš sopstvenim životom. Sve se rasprsne kao kap kiše na trepavici.
Treba li žaliti, plakati, smejati se, čekati da vreme nešto učini samo?
Boriti se do konačne pobede? Pirove? Preseći Gordijev čvor? Biti snažan kao Herkul i prkositi protoku vremena koje sve, neumitno pretvara u prah, unižavajući lepotu postojanja, samog!?


Rastrgnuti, golim rukama, paučinu tuge što obavija dušu čeličnim nitima, ponosno i prkosno podići glavu i nasmejati se u lice bezdanu samoće.
Srcem se junak bori! Srcem!
Ja više srce nemam, ono tebi pripada. Razoružan pred tobom i pred Bogom stojim.
U slavu života novog pa i virtuelnog,u slavu NJENU, danas počinje život neki novi život pa makar i virtuelni....



Belu ružu, za ljubav večnu, na stranu knjige eŽivota ću položiti. Da obeleži novi početak i radjanje novog sna. Kao krv, kao ljubav, kao život belu ružu, na dar suncu ću uzbrati iz vrta nežnosti i milja. Neka miriše besmrtnošću. Neka me podseća da snovi ne umiru, nikada. ..

Zlatan osmeh danas ću obući. Zlatni sjaj oko mene da prosipa, zlatno ruho venecijanskih duždeva, evropskih princeza i egipatskih faraona. Ime svoje ću pečatom otisnuti na belu stranicu novog života. Mirisom sna neka miriše. Dečijim osmehom neka se kiti. Lice sreće, moje lice, vodom sa potoka ću umiti, ledenom. Neka se žari rumenilom. Neka gori ljubavlju ispunjeno.

Za mene novi dan se radja i donosi radost u trenu. ..

Moje su misli pre našeg susreta bile rasute po vinogradima i voćnacima i svu sam svoju ljubav poklanjao nekom virtuelnom svetu, koji je trebao da izraste u mojim nedrima i postane stvarnost na mojim dlanovima.Ali se vile danas ne pojavljuju. Istkan maštom bezgraničnom i snovima od duge.
Danas sam čudno preobražen, nekim čudnim osećanjima koja me prožimaju i nadimaju grudi cvetovima orošenim i suncem jutarnjim obasjanim. Ni sam ne znam da li je to od ovog proleća, prirode preporodjene, savršene u svom radjanju, bujice potoka, okopnjenog snežnog pokrova, visibake koja, stidljivo izviruje iz nutrine svoje majke. ..Ili je od tvojih očiju boje planinskih jezera?

Moje misli su, danas posvećene tebi i samo tebi! Ja živim od tvojih pogleda, tvog osmeha, tvojih reči. Od treptaja tvojih očiju. Svu svoju budućnost poklanjam tebi. Stvarnu nestvarnu i onu kičicom virtuelnosti oslikanu. Svoje snove pretačem u ostvarena htenja, uz tebe. Moja će ruka biti u tvojoj, uvek. I danas i sutra i do večnosti pa i do poslednje kroasanske regije i do zadnjeg hita u mojim bazukama... Ti si prisutna u svakom mom pogledu, trzaju, svakoj mojoj misli i pokretu. U svakoj kapi krvi i u svakoj suzi. U mom dahu i damaru...Reci znace Zivot!!!








Rekla si zelis nesto drugacije...

Reci su moje igracke ja bolje ne umem....





Skucano by
Novinar u pokusaj LecleaR