[Министарство информисања] Конкурс и језичке недоумице
Ministarstvo informisanja
Поштовани грађани еСрбије,
У овом обраћању објављујемо Конкурс за младе новинаре и почињемо серијал о језичким недоумицама.
Новинарство еСрбије већ неко време није на нивоу на коме смо навикли да га пратимо. Разлога има много. Неки кажу да игра није што је била, други говоре да ни ми нисмо што смо били, трећи опет тврде да више нема толико интересантних тема.
Новинарски модул игре онај је који је највише одолевао променама. Бити аутор чланка који улази у оних фамозних ТОП5 и даље је ствар престижа, иако се до тога стиже чешће куповином, него освајањем гласова.
Идеја коју је у својој кандидатури представио Raziel_Blaze изгледа као нешто што би вредело покушати. Мало такмичарског духа вероватно би помогло да се ојача новинарска сцена. Ту идеју овај састав Министарства информисања прихватио је од самог почетка, а у другој половини мандата један од задатака ће му бити да из мора чланака који се свакодневно објављују помогне да се извуку они који се истичу квалитетом садржаја и доприносом игри.
У циљу оживљавања новинарства еСрбије, решили смо да организујемо такмичење у којем ће се такмичари борити за награде у злату. Сваки играч може да пријави чланак (не нужно свој), а награде ћемо делити за следеће категорије:
– Ратна анализа
– Економија
– Забава и књижевност
Ово је пилот-програм, да бисмо видели какве ефекте би овакав вид подршке могао да има у будућности. Желели бисмо да се што више мање искусних новинара пријави на овај конкурс. Имаћемо ратове у наредном периоду, тако да ће бити простора за ратне анализе. Чланци из области економије у последње се време јако ретко објављују, па желимо да подстакнемо на писање оне који имају шта да кажу на ту тему. Забава и књижевност је категорија у којој се тренутно највише објављује, па је логично да и ту категорију подржимо. Одлуку о увођењу награда за политичке анализе и текстове о првим корацима у игри донећемо у догледно време, у складу са тим како се буде развијао програм.
Чланак можете пријавити преко следеће анкете:
– Могу да учествују само играчи који имају мање од 1000 претплатника (субова);
– При оцењивању чланака гледаће се правопис, садржај и графички дизајн, а чланке ће оцењивати петочлана комисија;
– Сваке недеље биће изабрано по три чланка из сваке категорије.
– За ову седмицу, право учешћа имају чланци објављени од петка, 2649. дана Ерепублика, (прекјуче) у 00:00 до недеље 1. марта у 00:00 по Ерепублик времену. Сваке недеље биће изабрано по три чланка из сваке категорије.
Награде:
1. место – 5 златника
2. место – 3 златника
3. место – 1 златник
АНТИЋЕВЕ ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ
У претходним бројевима бавили смо се „шминком“ и рекламом чланака. Нисмо се бавили тиме како да направите гиф или улепшате слику у Фотошопу – туторијала и програма има на десетине и лако их је пронаћи. Неке могућности да обрадите ваше слике смо у претходним чланцима и поменули. Оно што сада следи је, чини нам се, много битније. Драгана Антића, кога већина играча зна из неких тимова Министарства одбране, замолили смо да нам помогне у овој „мисији“, јер одлично познаје правопис и правила српског језика (а како и не би, када му је то будућа професија). Осим тога, има добар стил писања. Сматрамо да ће писањем о језичким недоумицама и правопису моћи да помогне нашим играчима да побољшају начин на који пишу чланке. Ево шта је овога пута Антић припремио за нас:
Често су теме разних чланака биле језичке недоумице, питања језичке политике, равноправности писама, простирања српског језика. Но, не могу се често прочитати текстови о питањима и проблемима са којима се сусрећемо свакодневно – при усменој и писменој комуникацији, а које врло често и олако заобилазимо. Примери таквих недоумица јесу транскрипција и однос према речима које нам долазе из страних језика, а које су се одомаћиле и прилагодиле – и тиме постале неизбежне.
Пре свега, треба се оградити: било који језик никада не можемо посматрати изолованог од осталих, њему сродних или несродних језика. Такође, нормативизираност језика није гаранција његовог очувања, односно – правилима не можемо језик „затворити“ и тиме спречити уплив страних речи и утицаја. Стога, о одбацивању туђица не смемо говорити – зато што је језик жива појава која се константно мења и развија. Пажњу би требало усмерити на адекватну употребу тих речи и њихово системско прилагођавање.
Ово је питање важно зато што српски језик изузетно лако прихвата речи из страних језика, те их и одомаћи, најчешће додавањем српских префикса и суфикса, па тако замаскирану туђицу често не можемо ни препознати као страну реч, већ је доживљавамо као нашу, српску реч. Већину туђица можемо мењати кроз падеже, глаголска времена, од њих изводити нове речи – па тако ми данас твитујемо, шерујемо, постујемо, користимо смајлије или емотиконе, роштиљамо или се облачимо лежерно. Насилним избацивањем ових речи језик би постао нефункционалан, стога искључиво треба говорити о њиховој адекватној употреби.
И овде, у игри, често се сусрећемо са оваквим питањима. Можда о овоме најбоље говори ситуација у којој су се нашли чланови тима Министарства образовања, када су пре неколико година покушали да преведу текст са енглеског језика који је посвећен увођењем базуке прилагођене Ноћи вештица, названом batzooka. Тада је она преведена као бацока. Но, у овом чланку бавићу се примером са којим се често сусрећемо, а то је shout. На разне начине односили смо се према овој речи, па су то били: шоут, шаут, шут, схоут, повик, узвик, усклик, викање итд. Идеја је да заједнички дођемо до решења које је лингвистички исправно, у духу нашег језичког осећања, а пре свега – функционално.
Назиру се три модела:
– Употреба транскрибоване речи shout из енглеског језика;
– Буквално превести, односно – учинити то на основу значења и метафоричке везе које shout има у енглеском језику;
– Превести на основу тога како се радња која је означена као shout може означити у оквиру српског језичког система.
Транскрипција представља прилагођено писање страних израза нашем језику. Правила транскрипције прописана су Правописом српскога језика, Матице српске. Неће бити тешко разрешити прву недоумицу: изворно „преписивање“ речи допуштено је само ако то учинимо латиничким писмом. Уколико желимо употребити ћирилицу, транскрипција је неопходна. Дакле, није исправно написати схоут (ћирилицом), али је дозвољено написати shout – латиницом, па чак иако је остатак текста ћирилички. Но, није допуштено написати shoutovati, shoutovanje – јер то онда више није преписивање појма из страног језика, већ неки вид прилагођавања нашем језику. Правила транскрипције у већини случаја формирају се на основу изговора у изворном језику, па се онда као правилно намеће решење шаут. Оваква се реч даље може уобличавати, па можемо говорити: шаутовање, шаутовати итд.
Уколико се определимо за буквално превођење речи shout на српски језик, можемо се наћи у проблему. Наиме, она је у игри дата без контекста, те се може третирати и као именица и као глагол, најчешће у императиву. Стога, као решења долазе у обзир узвик, повик, викање, разглас; вичи – ако се ради о глаголу, и сл. Овде се намеће питање: колико су, заправо, ова преводилачка решења добра; односно да ли она могу да означе радњу или појам који су предмет енглеске речи shout. Јасно је да овде нема ни говора о викању, већ да је успостављен вид метафоричке везе. Неки лингвисти сматрају да ово није адекватан начин превођења, зато што те метафоричке везе нису универзалног карактера, већ су различите од језика до језика, па оно што би била одговарајућа метафора у једном, не мора да буде и у неком другом језику.
Насупрот томе, постоји могућност именовања које би означило дату радњу или појам на основу српског језичког осећања. Пример за тако нешто била би објава, али и разна друга решења која могу адекватно извршити именовање. Наравно, овде маштовитост и креативност могу доћи до изражаја.
Идеја ове кратке анализе јесте побуђивање мишљења о питањима транскрипције и третирања речи страног порекла, која осим што су значајна, могу бити и врло занимљива. Наравно, не постоји искључиво решење оваквих проблема, већ се све своди на заузимање одређеног става или развијање сопственог мишљења – што је и значајније од пуког усвајања правила. Очекујем да се у коментарима јавите са критикама, неким новим идејама и предлозима!
Остаћемо и даље на терену примењене лингвистике, те пружити још неколико доказа који потврђују значај исправног транскрибовања. Вероватно се највише зачудимо када током преноса спортских манифестација чујемо да коментатори на различите начине изговарају имена и презимена страних спортиста. На занимљив начин овим се питањима бавио играч dobrove4e.
Писао је о транскрибовању имена холандских фудбалера:
Имена холандских фудбалера ПРВИ ДЕО
Имена холандских фудбалера ДРУГИ ДЕО
Пажње треба поклонити и осталим чланцима које је писао, а тичу се транскрипције и из кинеског, португалског, чешког, руског…
Треба се увек вратити и елементарним стварима, јер искуство показује да се управо ту највише греши. За почетак, упутићемо вас на чланак са разрешењем четири језичке недоумице:
– употреба је л’ и јер;
– негација глагола;
– употреба глагола требати;
– бисмо и бисте или би смо и би сте.
У чланку је дат и вид опомене у вези са правилном употребом наших писама, ћирилице и латинице. Ауторка је JelenaTecic, а у питању је чланак:
Србине, описмени се! Део 1.
Дуго се на Радио-телевизији Војводине у оквиру средњошколске емисије емитовала кратка серија о језичким недоумицама – епизода траје свега три, четири минута. Нама је погодна да представимо проблеме акцентовања, који ће се најлакше разјаснити слушањем исправног облика. Стога, данас издвајамо епизоду о акцентовању назива наших географских крајева.
Уз помоћ језичких приручника покушаћемо вам одговорити на сваку недоумицу коју имате у вези са нашим језиком. Јавите се у коментарима да разрешимо нејасноће!
🙂
Hадамо се да се Антић неће љутити што ћемо овога пута написати:
За разглас
░▀▄░░▄▀
▄▄▄██▄▄▄▄▄
█▒░МИ░▒█▀█
█чланак ➏█▀█
█▄▄▄▄▄▄███═http://tinyurl.com/nblzzo3
Конкурс и језичке недоумице
Comments
prvi 🙂
odličan članak
i pozdrav za Dragana 🙂
o7
√
Bravo 🙂
peta
razglasi 🙂
Odličan članak, bravo! 🙂
Hmm malo je 1000 pretplata kao uslov... Pa koliko je samo takvih akcija bilo da se da pretplata da bi dobili medalju... Podici to na makar 1200...
v
hehe vrednice 🙂
SvakoDobroSvima o/
o7
ps. Van Sebe je dao dobar predlog.
mnogo njih dogura do 1k subova samo zbog medalje...
Odličan članak!
o7
Bravo za članak MI, izleću kao sa trake! Pitanje za Dragana: zašto se kod nas u govoru odomaćilo (i da li je to uopšte ispravno) da dodajemo ,,množinu na množinu'' (da se tako izrazim) kada govorimo neke strane reči? Tipa pepersi (množina eng. peppers), hornetsi i sl. Zašto se ne izbaci to englesko ,,s'' da ostane samo peperi, horneti itd.?
Sticajem okolnosti, tim se pitanjem trenutno baš i bavim. Najlakše je pretpostaviti da je takav oblik množine preuzet iz engleskog modela građenja množine. Pojmovi koje si naveo označavaju članove muzičke grupe, odnosno sportskog tima (ako se ne varam) – dakle, množinu. Onda je bilo možda i najprirodnije za engleski oblik jednine uzeti i engleski oblik množine. Nama tako nešto nije strano; pretpostavljam da se uspostavila analogija prema sličnim modelima (flamingo–flamingosi, a ne flaminzi ili flamingoi; gaučo–gaučosi, a ne gauči ili gaučoi), a negde se to "s" iz množine prenelo i u jedninu, npr. "pezos" ili "fotos". Negde je to u "s" u potpunosti neizbežno, kao npr. "kabaljerosi" ili "desperadosi".
Naši filolozi smatraju da to nije najsrećnije rešenje, ali nema načina da se utiče na tako nešto.
Onda mi ne preostaje ništa drugo nego da se naviknem da izgovaram tako te reči iako mi se to ,,s'' nikako ne sviđa... Hvala na odgovoru 🙂
Jaoj 😃
Sad otvorih Jecin clanak... I bas se secam kakav je BOOM tad bio... I nisam znala da je to ona napisala 😃
Свиђа ми се чланак. о7
Имам и питање. Како се мењао систем времена у развоју српског језика од прасловенског до садашњег српског? 🙂
Друго питање: Где могу наћи речник и граматику славеносрпског? Тренутно ми то треба. 🙂
И још једно питање, ако може. 🙂 Откуда код нас двојна негација, тј. која је језичка логика иза ње? 🙂
Пре свега, драго ми је што ти се чланак допао. Пробаћу да одговорим на твоја питања, али не верујем да ћеш бити задовољан одговорима, јер нема начина да ти у коментару пренесем толико информација.
Доста је незгодно кренути од прасловенског, јер није посведочено да је тај језик постојао, односно – да се икада користио на било који начин. То је хипотетички језик који научници конструишу на основу заједничких елемената који постоје унутар свих словенских језика, а све то посматрајући и синхронијски и дијахронијски. Прикладније би било можда посматрати развој глаголских времена од старословенског, који је потврђен језик, мада је и он добрим својим делом научна реконструкција. Други проблем који се намеће јесте и чињеница да стање са временима у оквиру српског језика данас није исто у оквиру свих дијалеката, а што је последица разних утицаја. Ако бисмо то банализовали, па направили паралелу између српског књижевног језика данас и старословенског језика, одговор опет не би био лаган.
До граматике старословенског језика није тешко доћи, она је доступна на интернету. Па уколико би погледао облике глагола из тог доба, не верујем да би их могао прочитати уопште, а у већини случаја ни повезати са данашњим стањем. Ту треба укључити знања из историјске фонетике, па се упознати са променама које су се дешавале на том плану, а које су пресудно утицале на измену глаголског система. То су, на пример: губљење полугласника у слабом положају, једначење полугласника предњег и задњег реда, вокализација полугласника у јаком положају, деназализација итд. То су све предуслови само како бисмо прешли са терена старословенског на терен српскословенског, где долазе три различите правописне школе, а опет свака од њих има различита решења. Те онда и огроман утицај рускословенског и народног руског језика током 18. века...
На основу онога што сам проучавао, први утисак који сам стекао јесте да се систем глаголских времена кроз векове поједностављивао. Тако у старословенском постоје, на пример, три врсте аориста, низ партиципа који се ни на који начин не могу повезати са садашњим стањем, специфични облици имперфекта итд. Неке облике би лако препознао или повезао са садашњима, али тешко да би ушао у систем без неког дубљег проучавања. Уколико те ова тема занима, јави ми се како бих ти проследио материјал на основу којег би се овим могао бавити.
Што се тиче славеносрпског језика – то је језик који је у потпуности ненормиран. Он нема своју граматику, правопис или речник. Прва могућност која се намеће јесте да проучаваш језик у делима славеносрпских писаца почев од Орфелина, а друга је могућност да потражиш неки језички приручник који се бави историјом језика, па има побројане граматичке црте славеносрпског језика. Навешћу неке који ти могу послужити:
Кратка историја српског књижевног језика, професора Александра Милановића;
Историја српског језика, Александра Младеновића;
Преглед историје српског језика, Павла Ивића.
Шта је то што те мучи у вези са двојном негацијом? То је појава која је у језику утемељена попут сваке друге, а чини ми се да законитости и позадину тога не треба тражити у лингвистици. Језик је сасвим лепо прихватио и такву могућност. Зато бих волео и неко додатно појашњење твог питања.
Много хвала на исцрпном одговору. Изгледа да сам те намучио. 🙂
На пример, енглески нема двојну негацију, а српски има. Је ли неко истраживао ту појаву, тј. зашто није довољно само негирати глагол, већ је неопходно то учинити и на другим местима? 🙂
Тренутно немам податак да ли се неко бавио конкретно тим питањем, али ћу то истражити, па ћу ти исход свега послати у поруци, пошто верујем да ће чланак истећи до тада.
Ниси ме намучио, напротив – драго ми је да некога оваква питања занимају и подржавам здраво заснован однос према сопственоме језику. Такође, очекујем да ми се јавиш кад год будеш имао неких недоумица или уколико сам дођеш до неких запажања која би хтео поделити. 🙂
Има једно питање за Антића.
Шта мислиш о овој књизи и реформи Вука Караџића?
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/miloslavsamardzic-tajnevukovereforme.pdf
Неколико пута сам имао додира са тим делом, углавном онда када га покушавају подметнути као валидан аргумент против реформе. Пре свега, аутор те књиге по струци није филолог, нити има довољно знања о историји словенских језика, што закључујем и на основу тога што не наводи лингвистички валидне аргументе и скромно користи литературу коју је навео. Ова књига не може се назвати научним радом, стога – она није од значаја.
Сматрам да пут до одговора на питања која нас занимају треба да иде другачијим током. Неозбиљно је да своја знања о језику темељимо на првој књизи које се докопамо, а која се уклапа у оно што очекујемо да добијемо као одговор. На пример, ако се занимам питањима прапостојбине Словена, а чудно ми звучи податак да су они Балкан населили тек у шестом веку, неозбиљно би било да као аргумент узмем књигу неког аутора који није стручан, а само зато што се то поклапа са неким мојим виђењем наведеног проблема. Није данас тешко доћи до релевантне, стручне литературе, а то је једина ствар на којој би наше знање требало да почива.
Такав лаички однос према знању и изузетно смела одбрана квазинаучних аргумената довели су до тога да се озбиљне ствари данас називају теоријама завере, и то са пуним правом. Нисмо ми у таквој лингвистичкој ситуацији да се можемо правдати тиме што ћемо рећи да постоји некаква званична наука која одбацује свако мишљење које није у складу са прописаним, па да ће нам очи отворити неко ко "није из те науке". Напротив, питања којима се бави Милослав Самарџић у овом делу и даље су у науци отворена, те стога треба истражити мишљења стручних људи о наведеним проблемима.
Не треба ни да говорим о томе да се ово дело користи у сврхе политичке пропаганде, а вероватно је само због тога и написано.
Против Вукове реформе немам ништа, напротив – подржавам је у сваком смислу. Вук је својевремено написао и дело "Срби сви и свуда", које је и на интернету врло лако пронаћи, а мислим да се у њему крије доста одговора на питања која си поставио.
Како је онда Вук Караџић могао урадити реформу као писар и сакупљач народних песама? Нису га примили у Карловачку гимназију, није био учен за филолога. То ми највише личи на ове данашње самозване експерте који купују докторате.
Ја мислим да је иза реформе стајао словеначки језуита Јернеј Копитар који је желео да срБски језик одвоји од руског и старословенског. Он је једини у тој реформи био довољно школован за тако нешто и имао је главну улогу.
И како објашњаваш онај принцип "пиши као што говориш"?
У народу се слово "Х" никада није изговарало. То можеш да видиш код старих људи, који и даље тако говоре. Нпр. речи 'ерој, 'рана, 'леб, 'ерцеговац итд.. Зар није увођење слова "х" у те речи кршење тог правила?
Да ли си чуо за писмо Србицу? Да ли је изучавате на факултету и зашто је уништавана од 16. века?
Све и да кажемо да је Вук био нестручан, о његовим достигнућима писали су и говорили многи филолози и историчари. Уколико не верујеш Вуку, постоје многи други, научни извори. Никада ми није било проблем да прихватим нечије аргументовано мишљење. Тако бих прихватио и твој став против Вука, само да си га поткрепио ваљаним доказом. Рекох већ, питање је и даље у науци отворено и не би било исувише тешко пронаћи неке радове који не одобравају Вуков рад, иако их је нема много.
Уколико ти није проблем, пронађи ми извор који доказује да се глас х никада није изговарао. Ја имам другачије изворе. Оно је раније постојало и користило се и у народном, а и у књижевном језику. Тако се оно среће и у Повељи Кулина бана – ћириличком старословенском споменику: http://prntscr.com/69advl
Приказ азбуке старословенског језика: http://prntscr.com/69aeee
Глас х у неким говорима почео се губити тек на прелазу из 17. у 18. век. Нагласићу, само у неким говорима. Стога, не видим никакав проблем у томе што је Вук инсистирао на том слову, јер се оно одувек и користило на нашим просторима и у оквиру нашега народа.
Извори на које се позивам су дела:
"Расправе, студије, чланци", Павла Ивића;
"Повеља бана Кулина", Боже Ћорића.
Волео бих да видим да које се ти изворе позиваш када тврдиш неке ствари и смело постављаш питања.
Super je ovo momci, al veze nema sa igrom.
Nema vote.
http://www.erepublik.com/sr/article/pozdrav1-2500088/1/20