Join the new world

Ауто мод експозиције (АЕ) представља систем који омогућава аутоматско прецизно одређивање времена и количине светлости која се преноси на сензор фотоапарата.
Оптимална експозиција, која се може подесити код сваког кадра, добија се комбинацијом различитих база, тј. отвора бленде и висина, тј. брзина окидача. Свака комбинација ова два елемента која производи исту експозицију представља фотографски реципроцитет.
Код АЕ мода корисник апарата сам бира парове реципроцитета на основу оптималне експозиције коју је апарат израчунао за жељени кадар. Експозиција ће, дакле, све време остати иста и у реципроцитету, а дубину фотографије одређује корисник фотоапарата одабиром одговарајуће комбинације отвора бленде и брзине окидача. Нпр. следеће комбинације: (2 – f 5); (2.5 – f 4.5); (3 – f 4); (4 – f 3.6); (5 – f 3.1) дају исту експозицију, с тим што прва комбинација даје најмању, а последња највећу дубину фотографије.
У овом моду постоји и опција AE lock, тј. закључавање аутоматске експозиције. Када притиском на типку активирамо ову опцију апарат памти тренутну вредност експозиције и тако омогућава прављење више узастопних снимака са потпуно истим вредностима експозиције. Ова опција је веома корисна у одређеним приликама (нпр. када желимо да снимимо неколико фотографија које ће чинити панораму.


Често пута догађа се да дисплеј фотоапарата приказује фотографије које изгледају одлично, а када се прегледају на компјутерском монитору њихов квалитет је очајан, толико су размазане да су потпуно неупотребљиве. Још ако имају одређену важност, код особе која их је направила то може да изазове потпуно разочарење и демотивацију. Да се то не би десило треба се придржавати одређених правила.
Након сваког окидања обавезно треба погледати добијену фотографију. При томе треба да се има у виду да фотографија на дисплеју није веродостојна док се не увелича максимално. Чак и након тога мора да постоји опрез. И максимално увеличана фотографија може на дисплеју да буде добра, а да у ствари апсолутно није таква. Узроке овакве оптичке варке треба тражити у ефекту изоштравања. До њега долази услед смањивања резолуције. Процесор дигиталног фотоапарата умањује фотографију чија је оригинална резолуција 6 мега пиксела да би је прилагодио резолуцији дисплеја фотоапарата која износи нпр. 0,5 мега пиксела. При томе долази до трансформације и процесор избацује 5 мега пиксела, баш оних размазаних. Термин који се у дигиталној фотографији користи за размазаност је Blur (енг. магловит, размазан).
Најбитнији разлози који доводе до размазаности фотографије су пре свега подрхтавање руку и лоше подешавање експозиције. Подрхтавање руку је проблем који решава употреба сталка. Његово коришћење се обавезно препоручује и за фотографије са жижним даљинама већим од 150 мм, као и приликом прављења ноћних фотографија када ефекат подрхтавања има максималну израженост. Постоје модели фотоапарата са специјалним Picture stabilization mod-ом који служи за смањивање ефекта подрхтавања. У оваквом начину рада, апарат бира најкраћу брзину окидача, а повећава ISO осетљивост на сензору и отвор бленде. Међутим, коришћење овог мода се не препоручује. Потребно је да се вежба мирна рука, а приликом окидања треба да се задржи дах. У случају да је лоша фотографија резултат употребе лоше експозиције, тај проблем се може решити искључиво учењем шта је употреба исправне експозиције.


Фокусирање се користи да би се њиме одредило који објекат или више објеката у кадру треба да буду изоштрени на фотографији. Фотоапарат прима информацију од нас и фокусира жељени објекат који ће на фотографији бити максимално изоштрен. Део фотографије који има већу или мању оштрину назива се дубинска оштрина. У средини тражила, приликом посматрања кроз њега, налази се црвени правоугаоник или црвени круг. Он представља тачку аутофокуса (AF), а има задатак да фотоапарату пренесе информацију који објекат на фотографији треба да буде у фокус, тј. изоштрен. Код већине фотоапарата постоји могућност померања тачке фокуса на горе или на доле, као и улево или удесно.
Углавном сви модели дигиталних фотоапарата имају опцију блокирања фокуса (focus lock), а она се активира након што одаберемо објекат који ће бити фокусиран тако што типку за окидање притиснемо до пола. Затим окидач треба да држимо тако притиснут, а тачку фокуса можемо померати, с тим да је на апарату блокиран фокус. На тај начин можемо променити кадар фотографије, а жељени објекат остаје фокусиран. Када одаберемо одговарајући кадар, окидач, који смо све време држали до пола, можемо окинути до краја и на тај начин снимити фотографију са одабраним објектом у фокусу.

Focus mode, преко кога бирамо жељени начин фокусирања, углавном нуди три опције:
• AF Single, тј. аутоматско појединачно фокусирање активира се притиском окидача до пола и фокусира само једном. Употребљава се код фотографисања статичних објеката. У оквиру ове опције постоје три режима: 1. Center – који је уједно и најчешћи режим који се користи, а помоћу њега фокус је у самом центру кадра. Овај режим нарочито је користан код макро фотографије. 2. Multi – контраст који постоји између одабраног објекта и позадине у кадру омогућава фотоапарату да региструје објекат фокусирања. При томе није обавезно да објекат буде у центру кадра. 3. Area је режим у коме се позиционирање дела кадра који ће бити у фокус врши стрелицама.
• AF Continuous или аутоматско континуирано фокусирање користи се при фотографисању објеката који се крећу. Такође се активира притиском окидача до пола, а има продужено фокусирање објекта који повећава или смањује удаљеност у односу на фотоапарат.
• Manual Focus (ручно фокусирање) употребљава се када је аутоматско фокусирање објекта отежано из различитих разлога: због слабог контраста, превише тамне просторије у којој се објекта налази, позадине која је прејако осветљена, преклапања објеката који се у кадра налазе ближе и даље од фотоапарата итд. Ручно фокусирање је доста споро и захтевно и користи се у компликованијим ситуацијама, али даје одличне резултате.


У неким приликама десиће се да ћете се са својим фотоапаратом наћи на месту где је сунце превише јако. У таквим случајевима видљивост на дисплеју Вашег апарата је доста отежана. Међутим, на фотоапаратима постоји опција којом се дисплеј апарата може затамнити, тако да видљивост композиције и организације фотографије постаје видљива. Међутим, суд о правилној експозицији на основу затамљеног дисплеја зна да буде недовољно добар, па у таквим приликама будите опрезни и резервисани.



Scharpness је опција коју поседују неки модели дигиталних фотоапарата, а помоћу које се може извршити подешавање изоштравања када се прави запис фајла у jpg. формату. Међутим, најбоље је да Ваш апарат уопште нема ову опцију, а ако је има савет је да она буде искључена. Изоштравање уз помоћ Photoshopa, који поседује врхунски филтер Unsharp mask чија је сврха управо изоштравање, довешће до куд и камо бољих резултата.


Начин репродукције беле боје на основу температуре извора светлости, тј. начин интерпретације боја на фотографији од стране процесора фотоапарата назива се баланс белог (white balance). На дигиталним фотоапаратима постоји могућност избора различитих температура извора светлости које се крећу у распону од 2.500 К, па до приближно 9.000 К, тј. постоји више опција за подешавање баланса белог:

• Ауто подешавање које ради у целом поменутом распону, а при коме фотоапарат самостално одређује врсту расвете,
• Мануелно подешавање са предефинисаним вредностима које су на апаратима углавном обележене уз помоћ слика сунца, облака, сијалице или неонске цеви. Код мануелног подешавања постоје следеће опције:
• Daylight или Sunny (дневна светлост или сунчано време) – користи се за фотографије у централном делу дана и при сунчаном времену,
• Incandescent или Tungsten – код фотографисања објекта који је осветљен класичном сијалицом,
• Fluorescent – за фотографисање при неонском расветом,
• Flash – приликом фотографисања помоћу блица,
• Cloudy – за фотографије на дневном светлу када је облачно време.
Одабир ауто опције – фотоапарат не може да препозна у каквим светлосним условима се прави фотографија, нити какви се извори светлости користе. Он проналази најсветлији део кадра и сматра га белим. На основу тога апарат даље одређује коју количину одређених боја додаје фотографији да би на њој све боје биле пропорционално заступљене. Међутим, може се десити да читав кадар уопште не садржи белу боју, апарат проналази најсветлију боју која постоји у кадру и опходи се према њој као да је бела боја. На тај начин, фотоапарат погрешан део фотографије претвара у белу боју, а самим тим боје на читавој фотографији бивају погрешне и потпуно поремећене.
Дакле, баланс белог има задатак да правилно репродукује белу боју, а на основу те репродукције и све остале боје које чине фотографију. Пошто у великој већини кадрова обично постоји бела боја, коришћење аутоматског подешавања баланса белог биће довољно за фотографију са нормалним бојама. Међутим, када нема беле боје, фотоапарат ће направити грешку, а на фотографији ће се наћи потпуно неприродне боје. Када апарат поседује опцију за мануелно подешавање WB, она се користи тако што се апарат упери у неку белу или неутрално сиву површину и након тога се притисне типка за мануелно подешавање WB. Свако касније фотографисање у истим светлосним условима даваће правилне резултате. Мануелно подешавање обично се користи када постоји комбинација дневне и вештачке светлости и када кадар не садржи никакву белу површину.


Сваки новији модел дигиталног фотоапарата има у себи уграђен светлометар који омогућава да фотоапарат сам врши фотометрију, тј. мерење експозиције (количине светлости). Захваљујући светлометрима, фотоапарати углавном имају веома развијене системе за аутоматско мерење експозиције. Да би се добили што бољи резултати, постоји неколико врста аутоматског начина фотометрије. Најзаступљенија су три система мерења експозиције.
• Matrix систем аутоматске фотометрије назива се још и евалуативно, сегментно или 3Д мерење количине светлости. Апарат аутоматски дели кадар на ситније делове или зоне, затим врши анализу сваког дела појединачно и одређује средњу вредност (просек) експозиције коју потом користи за фотографију. При томе, што више делова има, то је мерење прецизније. Овакав начин мерења експозиције, упоредо са технологијом, у непрекидном је развоју и представља врсту фотометрије која се најчешће примењује. Нарочито добре резултате даје при мерењу кадрова на којима не постоји изражен контраст између светлијих и тамнијих делова кадра, као и код кадрова са подједнаким осветљењем.
• Average (central weighted) је систем фотометрије код кога се тежиште налази на централном делу кадра. Код њега се у ствари мери цео кадар, с тим да је у односу на ивице фотографије централни део најважнији. Овакво мерење није увек довољно поуздано и даје одговарајуће резултате само у случају да се објекат фотографисања налази у центру кадра. Што је разлика у осветљену средине и периферије кадра већа у корист периферије, то је и грешка у мерењу експозиције израженија. Због својих мана, овај систем мерења се често избегава, па готово и да није у употреби.
• Spot представља систем фотометрије који експозицију мери на веома малом централном делу кадра. Користи се у случајевима када је позадина превише светла или тамна и при том заузима велики део кадра. Тада се мери осветљеност само на малом делу (тачки) кадра која је најважнија за фотографију, док је мерење остатка кадра и позадине сасвим споредно и није важна његова прецизност. Овај систем мерења експозиције је нарочито користан у области макро фотографије, а употребљава се и код фотографисања портрета.
На крају, потребно је истаћи да систем фотометрије код фотоапарата може да врши мерење експозиције на целој површини жељеног кадра, на само једном његовом делу или у комбинујући више делова. Без обзира на то, параметри који су одређени унапред, као и касније кориговање вредности експозиције, увек важе за целу фотографију.


Breketing (Automatic Exposure Bracketing) је функција дигиталног фотоапарата која се одликује тиме што пружа могућност да исти кадар буде аутоматски снимљен више пута једним притиском на окидач. Зависно од модела фотоапарата број снимљених фотографија је од 3 до 9. Међутим, најчешће су то три узастопне фотографије са различитим експозицијама – прва са експозицијом коју сте сами одредили, друга са краћом, а трећа фотографија са дужом експозицијом. Најбоље је да степен промене експозиције или скраћено EV (енг. Exposure Values) буде постављен на вредност EV +/- 1/3. Апарат ће забележити три фотографије – једну која је преекспонирана, тј. светлија, другу са експозицијом коју сте поставили сами и трећу фотографију која је подекспонирана, тј. тамнија. Ова функција употребљава се онда када нисте сигурни да ли је експозиција коју сте одабрали правилна. Једну од три снимљене фотографије ћете вероватно сачувати као најбољу, док друге две можете избрисати из фотоапарата.


Блиц или flash представља део фотоапарата који се користи за фотографисање мотива у слабијим светлосним условима. То је вештачки извор светлости који производи јако и кратко светло. Блиц је у ствари провидна цев напуњена племенитим гасом унутар које постоји електрода до чијих крајева долази високи напон стварајући веома кратак и снажан бљесак светлости. За његово напајање користе се батерије. Време потребно да се блиц напуни између два окидања блица зависи управо од батерија, као и од самог квалитета блица. Квалитетнији блицеви имају краће време пуњења, а код оних најквалитетнијих блиц се може користити више пута за редом без чекања, пошто се блиц пуни брже од времена потребног да се намести кадар и изоштри слика за наредну фотографију. Време пуњења блица, зависно од његовог квалитета углавном се креће у распону од 1 до 6 секунди.
Блицеви могу бити интерни, тј. уграђени у тело фотоапарата и екстерни који се купују засебно и уграђују се у фотоапарат. У односу на блицеве који су уграђени у фотоапарат, екстерни блицеви имају далеко бољи квалитет и већу снагу и домет светла, али су и доста скупи. Наиме, да би могао да стане у сам фотоапарат блиц који се налази у њему је доста малих димензија, тако да има малу снагу, а самим тим и кратак домет (углавном од 3 до 6 м). Такође, као мали извор светлости производи недовољно распршено светло што за последицу има то што се иза објекта фотографисања врло често могу појавити оштре сенке. Даље, може се десити да центар фотографије буде добро осветљен, али према ивицама фотографије светлост је све слабија. Са друге стране, јаки блицеви често могу да произведу фотографију без сенки, што фотографију чини доста „плитком“. Зато се препоручује да се приликом коришћења блица направи баланс између самог блица и спољне расвете амбијента у којој се налази објекат фотографије.
Температура светла коју производи блиц је приближна просечној температури дневног светла, дакле око 5.500 К. Исто тако, светлост блица има распон боја приближан спектру боја дневног светла, што боје на фотографији произведеној уз помоћ блица чини готово идентичним у односу на стварне, реалне боје.
Приликом фотографисања блиц може бити искључен или подешен на један од својих модова – 1. Ауто режим; 2. Red eye reduction; 3. Force flash mod. Приликом употребе, блиц не треба подешавати тако да буде превише јак, нарочито ако објекти фотографисања имају снажну рефлексију (нпр. огледало, разне врсте сјајних метала, стаклени предмети итд.). У случају да светлост блица уђе у зеницу очију објеката које снимамо (људи или животиња) долази до непожељног фотографског ефекта познатог под називом red eye tj. црвене очи. Доста модела фотоапарата имају опцију за отклањање и ублажавање овог негативног ефекта, али она често није довољно ефикасна, па се препоручује решавање проблема црвених очију уз помоћ рачунарских програма који су доста ефикаснији.


Код највећег броја фотоапарата постоји могућност коришћења следећих палета боја:
• Normal ili Standard је основна палета боја код сваког фотоапарата. Ова палета, која се користи у готово 99% случајева одликује се тиме што су контраст и засићење боја постављени на опцију нормал.
• Chrome colors (vivide colors), у преводу живе боје, представља палету боја у којој је код контраста и засићења боја подешена опција high – високо. Vivid колор је палета боја која је намењена за фотографисање мртве природе, пејзажних фотографија и фотографија са цвећем. Није препоручљиво да апарат буде подешен на ову палету приликом фотографисања портрета људи, пошто њихова лица на таквим фотографијама неће уопште изгледати природно, тј. биће препланула.
• Палета Black and White служи за прављење црно-белих фотографија. Прављење црно белих фотографија на овај начин ипак није довољно квалитетно, пошто је црно – бела фотографија специфична категорија у фотографском занату и захтева бројне посебне вештине како би се добио одговарајући квалитет. За оне који хоће да ураде неке црно – беле фотографије препорука је да се оне произведу уз помоћ палете боја Нормал, а потом те фотографије треба обрадити уз помоћ Photoshop-а који нуди бројне опције за пребацивање колор фотографија у црно-беле фотографије.
У наредним реченицама дато је објашњење како исти кадар и иста експозиција на дигиталним апаратима може произвести више фотографија са скроз различитим бојама. Дакле, дигитални фотоапарати имају процесор који уз помоћ информација очитаних са сензора обликује боју за сваки пиксел. При томе, процесор углавном обраћа пажњу и на информације о суседним пикселима са сензора. Уз помоћ посебног алгоритма струјање са сваког пиксела ће се претворити у боју пиксела на одређеној фотографији. За овај алгоритам фотографи користе жаргонски назив мерење. Најпознатије и највеће фирме за производњу дигиталних фотоапарата своја мерења чувају као строгу пословну тајну и непрестано их модификују и унапређују. Мерења представља једно од најбитнијих својстава дигиталних фотоапарата и на основу њиховог квалитета, степена подесивости и прецизности зависи и квалитет конкретног модела дигиталног фотоапарата.