Join the new world

Почињемо са серијалом "ПРОГНАНИ ХЕРОЈИ"серијал ће се бавити историјским личностима Србије,којима је вријеме у ком су живјели,ратови,преврати и политика учинили неправду, а били су истински родољуби и патриоте

Прва личност којом ћемо се бавити је ДРАГУТИН ДИМИТРИЈЕВИЋ - АПИС

Драгутин Димитријевић Апис рођен је у Београду 18.8.1876. године.био је ђенералштабни официр и обавештајац у Краљевини Србији.



⬆️
Драгутин Димитријевић Апис

Рођен је у Београду,у Цетињској улици. Након његовог крштења, породица се преселила у Крагујевац где се отац Тодор запослио у фабрици оружја. Након пораза Србије у рату 1876. године Димитријевићи су се вратили у Београд. Убрзо се, због сиромаштва породице, најстарија ћерка Јелена преселила у Краљево, где је постала учитељица у тамошњој школи. Када је Драгутину било 5 година, његов отац Тодор је изненада преминуо, па је сестра Јелена преузела бригу о целој породици.

Драгутин је у Краљеву започео основну школу, а завршио ју је у Нишу, пошто је његова сестра тамо била премештена. Нишки гарнизон је тада био један од највећих у Србији, а сам град је био пун војске и војне музике, којом је деветогодишњи Драгутин био одушевљен. Тешко је поднео српски пораз код Сливнице па је, док је његова сестра неговала рањенике, пратио групе војника који су пристизали.

Уписао је класичну гимназију у Нишу, а убрзо се његова сестра Јелена верила за Живана Живановића, њеног колегу, историчара и политичара. Након њиховог венчања породица се преселила у Београд и од 1890. године живела у улици Св. Саве на Славији. Драгутин је наставио школовање у Првој београдској гимназији, а онда је у последњем разреду гимназије, на пречац, одлучио да упише Војну академију.

Нижу школу Војне академије је завршио 1896. године као шести у класи. Био је на служби у 7 пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника. Септембра 1898. године, уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. године, a 1902. постао је капетан II класе. Године 1905. положио је испит за Генералштаб и постао капетан I класе у генералштабној струци. Након тога је отпутовао на војне студије у Берлин. Усавршавање у иностранству је, према тадашњем програму образовања, било обавезно за генералштабне официре. Потом је 1908. године постао мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. године пуковник.

Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком и поседовао је богату библиотеку војних књига на тим језицима, која је уништена током окупације Београда, 1915. године.



СЛУЖБА

По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907. године. Од 1910. до 1914. године, предавао је Стратегију на Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905. године, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908. године, а потом командант батаљона у Крагујевцу. Од 1910. до 1912. године, био је начелник штаба Коњичке дивизије у Београду, а у периоду 1913 — 1914. године начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба. У току Првог светског рата био је руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, начелник штаба Тимочке војске и помоћник начелника штаба Треће армије на Солунском фронту.

Био је у Македонији краће време када се прикључио Четничком удружењу са седиштем у Скопљу и Куманову, а са циљем ослобођења Старе Србије и Македоније од Турака. Учествовао је у раду Главног одбора четничке акције у Београду, чији је члан био и његов зет Живан.

Мајски преврат

Након 4 државна удара, промене 3 устава и 12 влада, женидбе са дворском дамом своје мајке, њене лажне трудноће и скандалозног понашања њене браће, погоршања односа са аустријским двором и неприхватања од стране руског двора, уз финансијске проблеме у којима се држава у међувремену нашла, краљ Александар Обреновић више није имао подршку великог дела јавног мњења у земљи.

Међутим, политичке странке, односно њихови представници, нису се упуштали у покретање народних маса на отпор. Иако је била позната по својој борбености за уставност и иако је иза ње стајала већина народа, Народна радикална странка је након преког суда, поводом Ивандањског атентата на краља Милана, водила помирљиву политику. Она је учествовала у владама које је формирао краљ Александар, улазећи у фузије са некадашњим противницима, режимском, Напредном странком. Народну радикалну странку напустили су неки виђенији чланови и 1902. године формирали Самосталну радикалну странку. Она је, поред Либералне странке, остала у опозицији. Њихова опозициона борба водила се преко страначких новина и говора, али организованог отпора, у виду демонстрација, није било.[6]

Сматрајући да су главни кривци за лоше стање у земљи краљ Александар и краљица Драга и да се то стање неће моћи променити политичком борбом, с обзиром на подељеност и опортунизам политичких странака, као и да продужење таквог стања води пропасти отаџбине, група официра је дошла на идеју да краљевски пар, насилним путем, склони са власти. Ова идеја је била подстакнута: осећајем да је краљева женидба осрамотила и Србију и српску војску; бахатим понашањем краљичине браће, такође официра, за које се шушкало да ће можда наследити престо; прекоредним напредовањем официра, краљичиних миљеника, у служби; и све лошијим материјалним положајем српске војске. Изгледа да је првобитни план био да се краљица, а са њом и краљ, само протерају из земље, али почетком јесени 1901. године прешло се на планирање убиства.

Прву заклетву да ће: „...убити краља и на престо српски довести Петра Карађорђевића “, под условом да политичари који су упознати са завером обезбеде да: „...неће услед самога догађаја, никакве опасности споља наступити и нашем народу положај отежати“, завереници су потписали октобра 1902. године, у стану поручника Антонија Антића. Ту заклетву потписало је око 10 официра и она је убрзо уништена због опасности да завера буде откривена. Нешто касније, састављена је нова заклетва коју је издиктирао Апис и коју је потписало око 120 официра. Та заклетва је гласила: „Увиђајући сигурну пропаст отаџбине ако се данашње стање продужи за најкраће време, и оглашавајући као најглавније виновнике за све краља Александра и његову милосницу Драгу Машин, заклињемо се и потписима својим обавезујемо да ћемо их побити. На престо српски, опран крвљу ових бесчасника, довешћемо Петра Карађорђевића, унука Вождовог и сина законитог кнеза покојног Александра Карађорђевића.

Мартовске демонстрације 1903.године.

Годину дана након првих студентских демонстрација (март 1902. године) које су сурово угушене од стране полиције, 23. марта/5. априла 1903. године, студенти предвођени Димитријем Туцовићем, Љубом Јовановићем Чупом и Тришом Кацлеровићем су се придружили заказаном збору трговачких помоћника на Теразијама. Поново су организовали демонстрације против режима краља Александра при чему су им се придружили многи суграђани.



НОЋ ПРЕВРАТА
Завереници су били распоређени у пет градских кафана, а Апис је са својом групом чекао у Официрском дому. Према Д. Васићу: „Било је тачно 1:45 када се капетан Драгутин Димитријевић подигао са свога места и заповеднички изговорио две речи, после којих сви разговори, песма и свирка умукоше као пресечени громом ове одлучне команде: „ Господо напред!“ Тада, као један, поскочише они са својих места, спремни за полазак, да намах застану задржани енергичним покретом руке поручника Антонија Антића. Узимајући чашу и подижући је изнад главе он изговори ово: „Другови, пре него што кренемо да извршимо овај свети задатак, закунимо се: да у случају неуспеха један другог никад издати нећмо, а успемо ли, да за себе нећемо тражити никакве награде!“ „Заклињемо се!“, гласио је одговор завереника.

Апис је заједно са 27 официра ушао у двор и дошао до телефонске централе у којој је спавао дежурни официр са потпуковником Наумовићем, који је био један од завереника. Како су та врата била закључана завереници су посумњали на издају и разнели их динамитом. У окршају официра убијени су дежурни официр и потпуковник Наумовић. Недуго потом, Апис је угледао некога како бежи и мислећи да је то краљ, одвојио се од другова, појурио за тим лицем и вративши се у приземље, налетео на два стражара који су отворили ватру. Погодили су га у груди и у ногу због чега није могао учествовати у најзначајнијем делу преврата. Наслоњен на зид, одлучио је да сачека исход како би, у случају да завера не успе, извршио самоубиство. Док су претраживали двор тражећи краљевски пар, група завереника пронашла је свог друга у холу двора. Апис није желео да буде пренет у болницу док се све не заврши, па су га другови однели у стражарску собу и тамо на брзину превили. Апис се наредних десет дана борио за живот. На питања породице и другова лекари су само одмахивали главом, не верујући да ће се опоравити. На крају је био послат у Ницу на лечење и опоравак.Завереници су касније причали да је, приликом рањавања, говорио војнику, који га је ранио, да на њега испразни све метке, рачунајући да тако ништа неће остати за другове који су ишли иза њега.

Заједно са осталим завереницима постао је први носилац Карађорђеве звезде, која је установљена као одликовање, 1904. године.

ТРЕЋИ ЧОВЕК У ДРЖАВИ

Након што је краљ Петар успео да старије официре уклони са двора, руски и аустријски посланици су се вратили у Београд. Међутим, дипломатски односи са Великом Британијом су успостављени поново тек у јуну 1906. године, након што су сви официри завереници вишег ранга пензионисани. То је Апису, који се у међувремену окружио одушевљеним млађим официрима и стекао поверење старијих, пре свега Радомира Путника и Степе Степановића, омогућило да заузме водећу улогу у војсци, а тиме и велики утицај у држави. Министри војни, у периоду 1906 — 1913. године, су били постављани под Аписовим утицајем.

Изгледа да је стално имао потребу да утиче на стање у земљи како би оно било боље него што је било пре мајског преврата. То је и сам истакао у завршној речи на суђењу у Солуну: „Као један од учесника мајске револуције 1903. године, сматрао сам да се такав један догађај може пред историјом оправдати само успесима новоствореног стања“. Слично је приметила и његова сестра: „Греше који га сумњиче да је био обестан. Напротив, он се само залагао за породице оних који у револуцији страдаше и поврх свега, највише се бринуо да ново стање пође новим, по земљу кориснијим путевима. Јер вељаше: - Ако не буде разлике, онда зашта је све то било потребно, питаће се с правом сваки.

По повратку са усавршавања у Немачкој, Апис је са својим колегама настојао да се српска војска реформише, тако што би се напустио стари модел заснован на строгој дисциплини и бројним смотрама и парадама. Уз подршку Путника, посредно су утицали на владу да се више новца издваја за наоружање и опрему војника. На Академији су уклоњени стари професори, крута дисциплина је била напуштена, а на њихова места постављени су нови, млађи професори, склонији иновацијама. Побољшање организације, примењене технолошке иновације и нови приступи у обуци подигли су самопоуздање младих официра.

Учествовао је у раду Главног одбора четничке акције и стално је одржавао везу са друговима који су четовали у Македонији и Старој Србији, иако српска влада званично није подржавала ове активности, бојећи се реакције великих сила.

Био је међу првим заговорницима абдикације принца Ђорђа и постављања Александра за престолонаследника. Принц Ђорђе је абдицирао након два скандала: напада на аустријског амбасадора током демонстрација због анексионе кризе и смрти његовог собара Колаковића, марта 1909. године. Опозициона штампа је оптуживала принца Ђорђа да је јаким ударцем убио свог собара, који је имао трбушну килу. Апис је Ђорђу спасио живот, одбивши да учествује у покушају његовог тровања, који су већ били осмислили завереници предвођени Петром Живковићем.

ЦРНА РУКА

Након проглашења анексије Босне и Херцеговине, у Београду су избиле масовне демонстрације, на којима је хабзбуршка застава јавно спаљена. На територији Србије организована је обука добровољаца под покровитељством удружења „Народна одбрана“. Било је створено преко 220 локалних одбора широм Србије, али и у Босни и Херцеговини и међу емигрантима у САД. Дана 19. марта 1909. године, Аустроугарска је предала Србији ултиматум тражећи од ње да призна анексију. Немајући подршку Русије и других савезника, српска влада је била приморана да попусти: признала је да њена права анексијом Босне и Херцеговине нису угрожена; обавезала се да ће напустити протестно и опонирајуће држање и истовремено променити курс своје политике према Аустроугарској; да ће разоружати и отпустити своје добровољце и чете и спречити формирање нових јединица, сводећи своју војску на стање до пролећа 1908. године. Српска јавност је била разочарана, а нарочито омладина и војни кругови који су оптуживали владу за капитулацију.

Револтирани попуштањем званичних власти, већ од 22. марта 1909. године, група официра, заједно са неким цивилима, почиње да организује састанке у циљу оснивања тајне патриотске организације. Међу њима су били Велимир Вемић, Војислав Танкосић, Петар Живковић, Љубомир Јовановић Чупа, Богдан Раденковић, Милан Прибићевић и други. Велимир Вемић је о намерама ове групе људи обавестио Аписа 6. марта 1911. године, а организација је дефинитивно основана у мају исте године. Тада је донет Устав и Пословник и то по угледу на немачка тајна патриотска удружења и италијанске карбонаре.[30] Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, као и неколико цивила, а међу њима и пар жена, али је главна личност био Драгутин Димитријевић Апис.[31] У организацију нису ушли сви завереници, нити су сви чланови организације учествовали и мајском преврату. Циљ организације био је уједињење Српства у једну државу и све друштвене и политичке догађаје чланови организације су посматрали у контексту корисности за остварење тог циља.

Треба напоменути да Апис никада није био на челу организације. Први и једини председник њене Врховне централне управе био је Илија Радивојевић - Чича, а када је он погинуо 1913. године нови председник није ни биран. Чланови организације имали су задатак да исту повежу са званичним институцијама, другим патриотским удружењима и сл. Аписова улога се састојала у томе да организацију повеже са Двором и неким министрима, што је он захваљујући својим ранијим везама и остварио. Како је изнео на суђењу у Солуну, он се приликом формирања организације одмах изјаснио да се неће бавити врбовањем нових чланова, јер за то нема времена.

РАД ЦРНЕ РУКЕ

За рад организације знали су и престолонаследник Александар и тадашњи председник владе и министар спољних послова, радикал, Милован Миловановић. Он је пратио рад Црнорукаца и једном приликом рекао Апису: „Ставите Ви пријатељу Вашу Црну руку мени на расположење, па да видите каква ћемо сила бити.На почетку се Миловановић и црнорукци нису слагали. Миловановић је желео савез са Бугарском како би Србију заштитио од Аустрије. Савез је подржавала Русија. Миловановић је обећао Бугарима део Македоније због чега га је „Пијемонт“, лист „Црне руке“, оштро критиковао. Међутим, Апис је охрабривао Миловановића да поведе смелију спољну политику. Српско - бугарски савез од марта 1912. године, основа будућег Балканског савеза, био је дело министра иностраних дела Миловановића и Аписове „Црне руке.


Иако је раздор у официрском кору постајао све већи, Апис и другови су имали подршку многобројних млађих, али и старијих официра, пре свега Радомира Путника, Степе Степановића и Илије Гојковића. Захваљујући њима успевали су да остваре свој утицај у војсци, иако су бројно били у мањини. До 1912. године, око Аписа је од око 120 официра завереника остало њих 70-80. Исте године, према подацима из Буџета државних расхода и прихода Краљевине Србије, официра је укупно било 2.038, подофицира 4.389, а војника редова на одслужењу војног рока 22.559.

Црна рука је била активна све до уласка Србије у рат са Турском 1912. године када је дефакто престала да постоји. Све везе које су организацију држале, услед погибије чланова у Балканским ратовима, прекинуте су. Само из Управе организације у тим ратовима погинула су три члана, укључујући и њеног председника. Пуковник Апис, у својој завршној речи на суђењу у Солуну, истиче да треба правити разлику између рада организације „Уједињење или смрт“ докле је она постојала (1912. године) и рада појединих чланова као личности за себе.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

За време боравка на Косову, непосредно пред почетак Балканских ратова, Апис се отровао пијући непрокувано козје млеко, услед чега је добио тешко тровање крви и малтешку грозницу и једва преживео. Због овог тровања није активно учествовао у Балканским ратовима. Наиме, према сећању пуковника Панковића: „Када је 18. септембра завршена мобилизација српске војске, Апис је кренуо за Ћуприју. Топло се опростио са Сањом (Александар Сања Живановић, Аписов сестрић, прва жртва Балканских ратова) на ћупријској железничкој станици и онда се сместио у Врњачкој Бањи, заједно са штабом Коњичке дивизије. Ту се разболео од тровања крви и малтешке грознице коју је добио у Албанији. Главни знаци његове болести били су напади тешке грознице, са температуром до 40 степени. Иако је много патио, Апис је упорно обављао своје дужности... Пошто су му напади грознице постајали све чешћи и тежи, његова снажна кобила Звездана галопирала је тресући се целим телом. Чланови штаба су се забринули због Аписове болести... По наређењу Врховне команде, док се још бунио, превезен је у београдску војну болницу.“[43] Престолонаследник Александар Карађорђевић лично је позвао доктора Цина, чувеног берлинског бактериолога, и платио све трошкове лечења.Престолонаследник Александар Карађорђевић лично је позвао доктора Цина, чувеног берлинског бактериолога, и платио све трошкове лечења.Немогућност учествовања у Балканским ратовима Апис је сматрао својом највећом несрећом у животу, а његови другови и претпостављени сматрали су то великим губитком јер су „коњичкој дивизији недостајали енергија и динамичност пуковника Аписа.

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Улога пуковника Аписа у овом догађају и даље је нејасна.

Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената у Босни и Херцеговини.[49]