Мој Дом

Day 4,214, 11:34 • Published in Serbia Serbia • by Ratkovo

Циљ су коментари за мисију, а ред је да то оправдам и текстом.
_______

МОЈ ДОМ

Врба...

„Тата, не могу да дохватим гране, подигни ме...“

Било је то пре 20 година... Још увек се сећам тих речи. Носио сам неке подеране патике, изношену тренерку и мајицу – атлет. То су носиле чике са великим мишићима, па сам мислио да ћу и ја имати исте, ако будем такву мајцу носио. Ех, то детињство...

Да, да се тргнем из сећања на детињство. Данас сам већ човек, у доби као што је некад мој отац био, и стајао баш ту крај мене где је и ова Врба. Данас, ја опет долазим под крошње овог дрвета. Толико ме сећања вуку. Отац, игра, очев груб глас „пази се“, а данас, данас, нека мало скорија сећања. Њу, баш њу, сам доводио на ово место мени тако битно. Желео сам да поделим све своје са њом, чак и овај Мој Дом, као што сам га неретко звао. А то је и био...
Причао сам јој детаље детињства. Уживала је, заиста. И било ми је драго. А како и не би, кад је то вољена особа била заинтересована за моје дечачке лудорије. У тим тренуцима ми је кад-кад тражила да је пропнем на своја рамена, и да је носим исто, ко некад, отац мене. Увек, ми је то причињавало бескрајно задовољство. Само, била је некако смотана. Знам да смешно звучи, али, ја као дечак нисам ниједном поломио грану коју бих дохватио. Она је скоро сваку. Можда ја то баш најбоље не разумем, данас су ваљда и друга времена, можда је баш тако правилно. Не знам.

Прошла је година. Већ скоро и две. Не осећам тај физички терет на себи, на мојим раменима. Ал' притиска ме, итекако...
И моју је грану поломила...

А Врба? Врба је Жалосна постала...