Век од победе у Великом рату

Day 4,006, 02:36 • Published in Serbia Serbia • by Krivi Kurjak



"Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним,
који грудима својим отворише врата слободи и
осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине"


Навршава се 1 век од Првог светског рата, повлачења наше војске преко Црне Горе и Албаније, двогодишњег боравка у Грчкој, те величанствене победе Савезниких снага и коначног ослобођења Србије. Верујем да су већини познате историјске чињенице из овог периода, те ћу само ради подсећања и заокруживања приче укратко изнети податке који су свему овоме претходили.

Аустоугарска и немачка армија покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Србију. До 15. октобра 1915, упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска и немачка армија преко Дунава заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и натерале српске трупе на повлачење према Јужној Србији.

Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, две бугарске комплетне армије потиснуле су слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915. заузеле Куманово, Штип, Скопље и онемогућиле повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну.

Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен. Аустроугарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина.



Уследило је повлачење српске војске и цивила преко Црне Горе и Албаније, познато као Албанска голгота. Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, где су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихват до безбедносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Италији и северној Африци. Процењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од последица рањавања и исцрпљености.


Од Пећи ка Андријевици, фотографија Самсона Чернова објављена у албуму „Петогодишњи рат – Срби 1912-1916“ у Лондону 1916. године.

Оно што је нама мање познато је помоћ коју су Србима током повлачења преко Албаније пружили Есад-паша Топтани и локално албанско становништво које је њему било лојално. Током повлачења кроз Албанију, Есад-паша је српској војсци показао велику солидарност. Његова жандармерија је на граници штитила бокове колона српске војске у одступању, док ју је у непроходним подручјима сусретала и показивала јој пут. Локално сеоско становништво пружало је српској војсци уточиште по његовој наредби. Чак је и последње залихе хране за своју жандармерију уступио српској војци, чиме је спасавао читаве српске јединице. Такође је издао наређење да се на територији Албаније обавезно мора примати српски динар као средство плаћања да би омогућио српским војницима да купе намирнице за своје потребе. Касније, током пробоја Солунског фронта, према подацима учешће је узео и сам Есад-паша и више стотина албанских војника.


Есад-паша (лево) на Солунском фронту

Међутим, како тада тако и данас, међу Србима и Албанцима постоје два опречна виђења лика и дела Есад-Паше Топтанија. Овом приликом се захваљујем играчу Albanian Kenpachi, који је нашао времена да изложи свој и претежно став албанске јавности о Есад-паши:

Есад-паша је био високи званичник у Османској империји и Албанској Влади, био је Министар одбране и такође заменик команданта током одбране Скадра. У албанској историји остао је упамћен као издајник и покушаћу да објасним због чега га данас у Албанији сматрамо издајником. Током одбране Скадра од црногорске војске, командант је био Хасан Риза-паша који је веома успешно руководио одбраном града, међутим убијен је од стране управо Есад-паше који је град продао Црногорцима. Такође је био противник кнеза Вилхелма од Вида према коме су се у Албанији односили као према краљу. Мада га је краљ именовао за Министра одбране, то није функционисало, пошто је желео султанске канџе над Албанијом.

Такође, помогао је српској војсци током повлачења у Првом светског рата да измакну Аустријанцима. Зато, након оваквих потеза, Авни Рустеми, албански патриота убио је Есад-пашу у Паризу 1920. године. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Паризу. Због свега овога он се у Албанији сматра издајником, био је, дакле, про-српски и про-османски орјентисан, желео је да остане под османском империјом и продао је Скадар Црногорцима.

Мада га екстремни албански муслимани и Срби сматрају херојем, по мом мишљењу он је био највећи албански издајник од почетка 20. века до данас и сматрам да ништа корисно није урадио за Албанију и Албанце тог времена.



На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.


Српска војска на Крфу


На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу.

Пробојем Солунског фронта српска војска је трајно запосела територију окупиране земље, коначно је ослободивши од окупатора, а недуго затим уследио је потпуни слом блока Централних сила на Балкану.

Тај велики догађај једна је од највећих победа српске војске у историји српског народа, а историчари сматрају да је то био највећи савезнички продор за време читавог трајања Првог светског рата.



Роберт Лесинг, министар спољних послова Сједињених Америчких држава о српској војсци рекао је да "Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити."