Поучна прича - Развод

Day 3,705, 10:36 Published in Serbia Serbia by Dinarac91

Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена постављала вечеру, узео сам је за руку и рекао: ” Морам ти нешто рећи. ”
Села је и јела у тишини. Приметио сам бол у њеним очима. Одедном нисам знао како да отворим уста. Али морао сам јој дати до знања шта мислим. - Желим развод - рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим речима, него ме је тихо упитала - Зашто? - Избегавао сам њено питање. То је њу разљутило. Бацила је прибор за јело и почела да виче на мене - Ти ниси човеееек!!
Те ноћи нисмо више разговарали. Плакала је. Знао сам да је хтела да сазна шта се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волео. Само сам је жалио! С дубоким осећајем кривице, направио сам споразум за развод брака који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30% удела у мојој фирми. Погледала га је и онда га поцепала на комадиће!
Жена која је 10 година свог живота провела са мном за мене је тог тренутка постала странац.
Било ми је заиста жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије, али нисам могао да порекнем оно шта сам рекао, јер сам стварно волио Ивану. Почела је да плаче преда мном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколико недеља, чинила се сада чвршћом и јаснијом.
Следећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао. Био сам уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига, па сам се окренуо и наставио да спавам. Ујутро ми је дала своје услове за развод: није желела ништа од мене, али је требало да одложимо развод на месец дана. Захтевала је да се у тих месец дана обоје трудимо да живимо нормално колико год је то могуће.
Њени разлози су били једноставни: наш син има много школских обавеза у тих месец дана и није хтела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво. Али имала је још један захтев, хтела је да се присетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега венчања. Захтевала је да је у тих месец дана свако јутро носим из наше спаваће собе до улазних врата. Мислио сам да је тотално полудела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивим,пристао сам на те њене чудне захтеве.
Рекао сам Ивани какве услове ми је жена поставила за развод. Гласно се насмејала и сматрала то апсурдним. - Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом - рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан, обоје смо деловали неспретно. Наш син је тапшао иза нас - Тата држи маму у наручју. - Те речи су ме погађале. Од спаваће до дневне собе па до врата, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла - Немој нашем сину никад говорити за развод.
Климнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је одмах потом на аутобуску станицу.
А ја сам се одвезао назад до канцеларије.
Други дан било нам је много лакше. Ослонила се на моје груди. Могао сам да осетим мирис њене блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. И схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била проседа. Наш брак је на њој оставио данак. На минут сам се упитао шта сам јој то учинио.
Четврти дан кад сам је подигао, осетио сам како се осећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене. Пети и шести дан осетио сам како осећај интимности опет расте. Ивани нисам причао ништа о томе. Како је тих месец дана одмицао, било је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вежба учинила јачим. Једно јутро бирала је шта ће обући. Испробала је неколико хаљина, али ниједна јој није пристајала. Затим је уздахнула - Све су моје хаљине постале превелике. - Одједном сам схватио колико је смршала и да је то заправо разлог што ми је било све лакше да је носим. Одједном ми је све свануло. Носила је све ове године толико туге и горчине у срцу. Несвесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао - Тата време је да носиш маму напоље. - Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан део живота. Моја жена га је позвала да се приближи и чврсто га загрлила. Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да бих се могао предомислити у задњем минуту. Тада сам је узео у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њене руке обгрлиле су мој врат тако природно и нежно. Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега венчања. Међутим, њена све лакша телесна тежина ме је чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва да сам корак могао направити.
Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао - Нисам приметио да је у нашем животу недостајало интимности!
Одвезао сам се одмах до канцеларије. Истрчао сам из аута без да закључам врата. Бојао сам се да би могао да променим мишљење. Ходао сам према горе. Ивана је отворила врата, а ја сам јој рекао - Жао ми је, али ја више не желим развод. - Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. - Имаш ли грозницу? - рекла је. Склонио сам јој руку с моје главе. - Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вероватно зато што ни она ни ја нисмо ценили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо волели једно друго. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега венчања, требало је тако да је носим ‘док нас смрт не растави’. - Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач.
Отишао сам.
У цвећари на путу ка кући наручио сам букет цвећа за моју жену. Продавачица ме је питала шта да напише на картици. Насмејао сам се и написао: Носићу те свако јутро ‘Док нас смрт не растави’. Те ноћи сам стигао кући с цвећем у руци и осмехом на лицу. Трчао сам уз степенице, да бих нашао своју жену у кревету – МРТВУ.

Борила се са раком месецима, а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа приметио.