Join the new world

”Масонерија устоличава краљеве. Њена рука обликује судбине светова. Масони су најмоћнија организација на земљи” – говорио је Manli P. Hal, масон 33. степена и амерички филозоф. Упроштено речено, масонерија је мање или више тајни интернационални религиозно-мистични, хијерархијски организован покрет, односно „братство чији је традиционални темељ вера у Великог неимара свих светова…“. Сама масонерија представља синтезу свих веровања, свих религија за људе свих раса, због тога је она минимум довољне истине. Масонерија као “краљевска уметност” представља филозофију људског духовног живота и “дијаграм процеса регенерације”. У Србији су масони деценијама били део политичке и црквене елите, јер су у својим рукама имали и имају државну и духовну власт.
Једна група аутора тврди да масони порекло воде од средњовековних мајстора градитеља, док Џон Робинсон у књизи „Рођени у крви“ доказује да су они наставак темпларског реда који је у 14. веку уништио краљ Филип IV. Велики број масона верује да су директни потомци Хирама, архитекте који је направио Соломонов храм, а који је и сам директни потомак Адама и Еве. Овде је, разуме се, реч о легенди, али вео тајне који окружује рођење масонске организације потхрањује све ове претпоставке и нагађања. Пошто легенда почиње причом о храму, а на француском храм се каже темпле, масони се доводе у блиску везу и са древним темпларским Редом сиромашних витезова храмовника, који је 1118. године основао Ig de Pejen. Они су, по предању, били чувари Исусове крви.
У књизи „Хирамов кључ“, аутори тврде да су темплари пронашли назорејске свитке и благо Јевреја закопано пре рушења храма, те да је то био разлог њиховог брзог богаћења. Такође, су преузели и масонске тајне инспирисане принципом „Maat“, које су се сачувале кроз јеврејски народ, Мојсија, а касније Исуса, Јакова и Кумране.
Историјски податак је да је француски краљ Филип IV готово уништио цео темпларски ред почетком 14. века, јер му је то било јефтиније него да им враћа дугове. Темплари су били први банкари, а уз богатство које су, наводно, пронашли у Јерусалиму врло брзо су постали финансијски господари Европе. Постали су претња и Ватикану. Према ауторима „Хирамовог кључа“, један део темплара успео је да побегне испред мача француског краља. Једни су побегли у Шкотску, а други у Нови свет, и ту се под својом Давидовом звездом заклели на верност свом Великом неимару.
Прва „Мајка Велика Ложа“ свих слободних зидара света – Велика Ложа Енглеске, основана је 1717. у Лондону. Верује се да није много прошло пре него што је идеја о масонима стигла и до наших простора, али је истина да о томе нема поуздане архивске грађе.
Сматра се да је прва слободнозидарска ложа постојала у Београду крајем 18. века и да је вероватно радила на турском језику, али да су чланови били и Срби и Турци.

---

(177? - 1806.) је био војвода и један од организатора Првог српског устанка.
Јанко Катић је рођен у Рогачи испод Космаја, 70-их година 18. века.[1] Обављао је дужност кнеза Туријске кнежевине. У устанку је учествовао од првих дана и био је један од најхрабријих војвода. Мемоаристи кажу да је био један од највећих јунака свога времена и да је био веома речит и паметан, један од ретких писмених устаника и војвода. Истицао се као преговарач (перфектно је говорио турски језик) и био је један од најбољих говорника.Погинуо је уочи Мишарске битке, недалеко од Шапца, у селу Крнић, данас општина Владимирци. Из његове породице потиче и још неколико устаничких првака.

Алекса Ненадовић (око 1749, Бранковина - Ваљево, 23. јануар/4. фебруар 1804) је био кнез тамнавско-посавске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804 (по старом, јулијанском календару) у Ваљеву.
Учествовао је у фрајкорима у време Кочине крајине. Укупно је провео 23 месеца, до 23. марта 1790. године. У новембру 1790. је добио пензију у износу од 15 форинти месечно од Аустрије као оберлајтнант.
Попут многих породица Србије XIX века и Ненадовићи потичу од досељеника са разних страна где живе Срби. Ненадовићи су пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина).
Његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић, а брат Јаков Ненадовић.

Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турцима и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте устаника са страним државама. Његови "Мемоари", поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

Симеон Милутиновић - Сима Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) је био српски песник и Његошев учитељ. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине XIX века Сима је био претпостављан Гундулићу док је Гете о њему написао две странице похвала.

Овај велики реформатор језика и писац првог речника српског језика, такође је учествовао у Првом српском устанку и био један од наученијих људи тог времена. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.

Доситеју Обрадовић био је српски просветитељ и реформатор. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Доситеј је био први попечитељ (министар) просвете у Србији. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву.

Петар II Петровић Његош био је један од највећих српских и црногорских песника, владар Црне Горе, владика и масон. Његош се сматра једним од највећих црногорских песника. Његово најутицајније песничко дело је „Горски вијенац", објављено 1847. године.

Био је кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга атентатом. Пошто је био малолетан, неко време је уместо њега владало намесништво . Збачен је у буни коју је водио Тома Вучић Перишић.
Након што је на Светоандрејској скупштини збачен кнез Александар Карађорђевић, Михаило се вратио у Србију. По очевој смрти 1860. године по други пут постао кнез Србије.
У унутрашњој политици кнез Михаило је владао аутократски. Убијен је 1868. године као жртва атентата на Кошутњаку.

Поуздано се зна да је краљ Петар И Карађорђевић био инициран током свог боравка у Француској под именом Петар Мркоњић, које је користио и у херцеговачком устанку 1875. године. Реч је о једном од највољенијих српских владара, а познат је и по увођењу демократије у Србији у по својој либералној политици.

Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевине Југославије (1929—1934). Други син краља Петра I и кнегиње Зорке, кћерке црногорског краља Николе Петровића.
После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. после очеве смрти. Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти. После убиства у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника из редова усташа и ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године.

Живојин Мишић је био велики српски војвода. Учествовао је у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде. Његов војни маневар који је Србији донео невероватну победу у бици на Колубари и данас се учи у војним школама широм света.

Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Станислав Бинички (Јасика, 27. јул 1872 — Београд, 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике.

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски и југословенски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 — Сокобања, 12/25. август 1906) један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.

Јован Јовановић - Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њен амблем.

Милован Ђ. Миловановић (Београд, 17. фебруар 1863 — Београд, 18. јун 1912) је био српски теоретичар државе и права, истакнути дипломата и политичар, један од првака Народне радикалне странке. Био је министар иностраних дела за време Анексионе кризе 1908 — 1909, а затим и председник владе Краљевине Србије (1911—1912) када је закључио савез са Бугарском који је омогућио стварање Балканског савеза против Османског царства. Миловановићев отац био је угледни судија, конзервативац Ђорђе Ђоша Миловановић (1813 — 1885), државни саветник, министар правде 1875.

Лазар Пачу (Чуруг, Бачка, 1. март 1855 — Врњци, 12. октобар 1915) је био лекар и политичар, министар финансија.

Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 195😎 био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.

Најупечатљивији и најпрепознатљивији слободни зидар Србије свакако је био Ђорђе Вајферт, српски индустријалац немачког порекла и гувернер Народне банке. Он је 9. маја 1912. године уздигнут на 33. степен и био је први Велики мајстор Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца – „Југославија". За време њега, у Београду је одржан Светском конгресу масона 1926. године.

Михајло Идворски Пупин[а] (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).
Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Петар Добровић (Печуј, 14. јануар 1890—Београд, 27. јануар 1942) је био познати српски сликар и политичар рођен у граду Печују, данашњој Мађарској. Један је од водећих представника модернизма југословенске уметности између два светска рата. Као представник српског колоризма, био је познат по портретима и пејзажима. У раним годинама био је импресиониста и кубиста. Писао је и ликовну критику.
Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-Бајске Републике која је проглашена 14. августа 1921. Убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века,[1] романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.[2]
Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.