Join the new world

Коначно сам дошао себи. Нисам баш ни имао превише времена за размишљање. Искрен да будем није ми било свеједно, дуго нисам био у тако великом хаосу. Некако је лакше када одмах стигнеш, када си ту од старта...овако убачен у ватру осврћем се око себе и покушавам да дођем до надређеног по инструкције. Пробијам се кроз блато и лешеве. Свуда око мене терор, покушавам да будем храбар али једноставно не иде. Као да идеш у пакао. Видим неке од својих пријатеља како беспомоћно леже покушавајући да дозову неког од лекара, као да их само ја чујем, заправо као да ме прогоне ти гласови...





Коначно сам стигао, већа групација војника окупила се на том месту чекајући наређење. Било је ту наших, али и велики број савезничких војника, као и велики број плаћеника из целог света који су ту да зараде или да погину. Та група у којој сам био и ја , била је такозвана трећа дивизија, илити специјалне снаге. Зачуо се радио, покушавам да чујем извештај. Пуцамо жестоко и ми и они, али са фронта само негативне вести стижу. Наши губе , потиснули су нас опасно. Поред наших специјалних снага у борби су још и национална гарда, војници и како их ми зовемо тенкови, преостале три дивизије. Сви губе , никако да кренемо у контранапад.





Покушавамо да се договоримо како је најбоље да делујемо. Одређено је да први контранапад поведу плаћеници, обећане су им добре премије. Питао сам да ли и ми остали идемо са њима речено је да сачекамо. Страх је већ полако попуштао, преовладавала је жеља да се одбранимо. Да одбранимо наше животе, наше породице.
Остали смо у рову док су плаћеници силовито трчали напред потискујући непријатеља све више. Видео се осмех на лицима наших војника, то неко олакшање и вера у победу нас је опет све обузимала. Ипак одушевљење није дуго потрајало, противник је успео да се стабилизује и сада је борба била буквално прса у прса, нису одступали ни једни ни други...





Надређени нас је погледао и већ нам је било јасно шта се од нас очекује, били смо спремни. Мислим да никад нисам био спремнији него тада. Поред све оне заглушујуће буке која се чула на фронту чуо се наш узвик толико да верујем да су га и они чули, да су знали шта их чека. ЈУУУУУРИИИИИИИИШ !!!! Под пуном опремом трчали смо напред као да нас јури смрт а не као да идемо ка њој, толики бес у очима свих нас и толика жеља за победом носила нас је попут ветра. Више нисам размишљао, нисам стајао само сам трчао да што пре стигнем до њих, да их потиснем...да их побијем! Самим чудом ниједан метак ме није ни окрзнуо као да сам био неуништив у том јуришу, нисам се више обазирао ни на галсове, ни на лешеве ни на меткове.



Буквално смо прегазили Чилеанце и њихове савезнике. Потисли смо их толико да нису знали шта их је снашло. Пуцао сам, газио , тукао, убадао бајонетима, гризао зубима...на све могуће начине покушавао сам да останем жив. Видео сам да су изгубили доста снаге али и даље се нису повлачили. ОВо није била обична битка, ово је стрварно било епски. Коначно после дуге и тешке битке успели смо да не само да се обдранимо од њиховог силовитог напада, већ да их натерамо на бег. Контранапад је уродио плодом, почели су да се повлаче али нисмо одустајали настављали смо да их јуримо, потискујући их све више, док на крају нису почели да се предају... Успели смо! Коначно!





Поново смо груписали снаге и опет сам чуо радио. Наша национална гарда, заједно са војницима изгубили су...много је младих војника изгубило животе покушавајући да одбрани положај. Нису се предавали до последњег тренутка, знао сам да је за њих часније да погину него да се предају у руке непријатељу. Лоше вести, наше расположење се видно променило. Чекали смо вести из самог Бара где су се наши тенкови јуначки супротсављају нападима. Ипак чули смо да су сатерани у скоро безизлазну ситуацију, нису имали где више, Чиле је био надомак победе. Чуо сам да је Митрантир, како ли се већ зове онај њихов, славио победу. Опет се видело разочарење..Да ли је наша победа била узалудна, да ли ћемо успети да се одбранимо? Чекамо...пролазе минути као да пролазе године...сваки тренутак је као вечност. Немоћни, изморени и видно нерасположени већ смо клонули духом када смо опет зачули радио. ПОБЕДА ! ПОБЕДА! Не знамо ни сами како су успели али јесу, нису имали снаге за више, за неки извештај, само су се чули узвици славља. Успели смо, успели су и они. Иако преморени, успели смо некако да се порадујемо, имали смо снаге само још за толико.





Прва, она најбитнија битка припала је нама, успели смо да обранимо тај силовити напад, када су мислили да смо готови, успели смо да се вратимо. Сада је психичка предност била на нашој страни. Није било много времена за одмор, очекивали смо нове нападе, али смо веровали да не могу бити толико силовити као овај. Ми који смо изнели терет ове битке остављени смо да се одморимо мало, да предахнемо, да будемо спремни. Хтео са да ратујем, али наређење је наређење, дошло је још помоћи...било је спремнијих од мене. Један од координатора пилота дошао је до мене и рекао да одморим, од мене се очекује да летим, да заједно са осталим пилотина покушам да одбраним Бар и од авио напада који се очекује за пар сати...



Наставиће се...



Другари, овај пут нисам желео да пишем увод али ћу искористити крај да вам се захвалим на несебичној подршци. Заиста ми је драго што вам се свидела идеја, како год да је написана. Покушао сам што боље да дочарам како је то изгледало, надам се да ће вам се и овај део свидети као и прошли. Спреман сам да за два до три дана поново пишем, трећи део и ту авио битку. За оне који нису прочитали први део то могу да ураде на следећем линку.
Хвала вам свима још једном, надам се да ће у будућности бити још занимљивих битака у којима ћемо да уживамо и да се макар на тренутак забавимо мало.

СпееД94
О7