Цвет и читав свет

Day 1,878, 09:02 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Коме је прошли чланак био депресиван, боље да не чита овај.
Пожелела сам доста пута да сам мртва.
Као и сви ми.
То су они моменти када и оно што највише волиш да радиш, кад оно што ти прија...
Нити желиш нит би ти помогло.
Некад сам жалила што се то завршавало само у мојим мислима.
А с друге стране ужасавало ме је што уопште о томе размишљам.
Али некако сам гледала да ти се све дешава са разлогом.
Значи ако ти се дешава нешто лоше, добро... Ти си то заслужила.
Једном враћајући се кући, пијана.
Некако се од студенског парка довукох до Зелењака.
Видим доста људи чека аутобус, ја нешто убеђена да ниједан није ноћни.
Али чекам.
Убрзо једна девојка је рекла „Идем ја пешке.“, потом је друга рекла „Идем онда и ја.“ и убацих се и додах, „Идем и ја са вама.“, нису се ни оне знале.
Имена сам им заборавила.
Једна је била моје годиште, друга је била фитнес инструктор.
Можда смо одмакле 200 метара од Зелењака, ја сам се изула.
Није ми јасно зашто, пошто сам била у патикама.
Убрзо инструкторка нас је напустила, чини ми се да је са Сењака.
А друга девојка, срећа по мене, ишла је на Брдо.
Ја почех да јој причам о томе шта ме мучи, знајући да је сад видим и вероватно никад више.
Поделих своје мисли са њом.
А она заста, и покаже ми своју леву руку.
Знате оно кад устанете па сте мутави. Слушате а не чујете.
Све док вам неко не каже нешто озбиљно, па вам “испадне вилица“.
Е то се мени догодило тад.
Цела рука јој је била у ожиљцима.
Покушавала је.
Ја ето кад сам размишљала о томе, размишљала сам како повлачим жилет уздуж целе руке.
Мислим да ту нема грешке.
А можда грешим.
Нисам пробала.
Родитељи разведени. Кева наркоман, а живи код ње.
Сестра јој погинула.
Нисам баш знала шта да јој кажем. Тад су моји проблеми били јако мали, чак и они нерешиви занемарљиви.
Није да нисам знала никога са већим проблемима.
Чак сам и живела са особом чији су проблеми огромни.
Замисли само да си као дете могао да видиш.
Ниси видео савршено.
Али си могао да разликујеш боје, људе. Није ти потребно да неко нешто каже да би ти знао ко је поред тебе.
А временом, ти је вид ослабио, баш ослабио.
И сад видиш само 5%.
Нема ништа горе кад зависиш од некога.
А он је једна добрица, која би и оно немогуће урадио за мене.
Радила сам неке тестове за факултет.
10. децембра, понедељак.
Викенд ужасан.
Ћале ме буди. Спремих се.
Излазим из зграде и прва што сам помислила „Прогноза је била лоша.“.
Нема аутобуса већ сат времена.
Улазим у трамвај, идем до сајма.
На сајму хаварија.
Сви хоће баш у тај аутобус.
Две жене не знају да одустану, увлаче стомачиће покушавају на све начине.
Једна је успела да уђе, друга је испала.
А ја већ увелико касним.
Први тест нисам радила.
Радила сам га кад сам ишла код психолога.
Десетак дана касније.
Анализирајући моје одговоре на тест личности.
Она је скапирала да сам ја осетљива особа.
И онда ми је рекла „Прође то с годинама, пре сам се ја сваки пут кад би неко добацио дебела, ја бих помислила да се односи на мене, сад више не. Само искулирам и наставим даље.“.
Две секунде тајац. И само ја почињем да се смејем као кретен. Очи ми засузиле, а рукама сам морла да обухватим стомак. Једва се зауставих.
Нисам баш сигурна зашто ми је кроз овај пример објаснила то...
Није ми ни помогла да се одлучим око факса, али бар сам се насмејала.
И док сам писала ово сам се смејала.
И рече ми једна особа... Једном.
Како ће ми све то бити смешно једног дана.
Драго ми је што је тај дан дошао.
И овим путем поздравља ту особу и шаљем јој пољупце.