Join the new world

Прича је дуга и вероватно досадна али добро

---

Са неба се, ношено зрацима сунца ширило још једно уморно лето.
Он је, ко што је то често, можда и пречесто чинио, лежао у хладовини старог храста негде у Шумадији. Храст је био прастар, али опет не довољно стар да би га он памтио. Онако, скоро са племићким држањем дизао је своју масивну крошњу ка пламтећем сунцу док је по густој трави, између поточића па све до оближњег пута милела његова сенка.
Лежао је миран и помало сањив као и много пута до тад безуспешно се трудећи да празним ноздрвама удахне мирис траве и влажне земље.
Тако ваљда мирише спокој. На лето, траву, земљу и Дунав. Али Дунав је био предалеко да осети његов мирис.
Питао се, онако успут, како мирише његово родно Смедерево, сада вероватно не мирише на онај Дунав, на његово детињство, не, не жели да зна како сада мирише Смедерево.
Сада је све другачије, читав његов живот му се чинио као делић неке давне прошлости, толико давне да се више чини као каква глупава бајка него оно што је стварно доживео и проживео.

Ипак, у том потпуном спокоју толико тога му је недостајало.
Сунце му више није палило очи, више није морао да заклања поглед шаком нити је морао да пиљи у ноћ како би боље видео.
У његовим грудима није било оног старог, скоро заборављеног бубњања, капци су му пречесто били склопљени а руке су му беспомично лежале на земљи, одавно туђе.
Изнутра одавно није постојао, био је прогрижен и поједен, он, човек, као каква презрела јабука.
У његовој глави, још увек опстајала је мисао и сеновита сећања на неко друго, на неко његово време.
Веза са овим, непознатим и страним светом била је тања од најтање нити паучине, осећао ју је као додир неке пребледеле сенке, као измаглицу на врховима прстију.

Сећао се, попут неког давно изгубљеног сна, живота кога је некад називао својим. Сећао се себе, снажног, младог трговца из Смедерева, жељног да очима упије све боје тог свог, данас малог света, да целим телом осети живот.
Прва пловидба Дунавом, поглед на Голубац који се купао у сјају Дунава, додир очеве руке на рамену и нежно љуљање малене галије на тој великој реци, сећања која су давно припадала неком другом.
Дунаву се вратио касније као већ искусни трговац, када је Шумадија постала преопасно место за путовање, када је свим путевима ка Стамболу владала неизвесност и скоро сигурна смрт у мрачним шумама.
Али то је била нека друга Шумадија, ни сам себи није могао да објасни како се то одједном нашао овде, лежећи потпуно сам под хладом једног јединог храста на неком пропланку и то усред места које се зове Шумадија.
Знао је добро, али је често лагао себе да не памти дан када су сећања престала.
Тог дана већ је добро одмакао од Смедереве, журио је, осећао је да мора још једном да крене на пут до Стамбола.
Стамбол је био круна његовог света, Царски Град који се попут пауна шепурио Босфором, бисер Оријента.
Отомане није волео, али је у тај стари Константинов град био просто заљубљен,један једини поглед на њега грејао му је крв и терао срце да чудно куца.
Тог дана, пре много живота било је лето, попут овог, године тридесет и неке, свега пар година пре него што је Смедерево пропало.
Пролазио је, као много пута до тад, Царским друмом.
Сећа се добро, тог младог, надобудног властеличића како пред својим коњем тера двојицу дечачића. Сећа њихових ишибаних малих лица, изгребаних колена и два поточића суза која су пробијала пут кроз крв и прашину на њиховим лицима.
Сећа се и како није могао да држи језик за зубима, превише су га подсећали на његове унуке.
А негде на ивици сећања, хиљаду пута безуспешно заборављан био је хладни челик који му је раздирао утробу и топла крв која му се сливала низ колена, његови људи како беже и његов караван који одлази Царским друмом, последњи пут.
И мирис, мирис траве и мокре земље, мирис спокоја и последљи бес због тог мача који није држала рука непријатеља, већ неког ко говори истим језиком као и он, а служи непријатељу.
Сећа се и оближњих кметова који су га коначно мртвог и празног сместили међу густе крошње храстова, у овај дубоки гроб-крајпуташ.
Наравно пре тога скинули су са њега све што им се чинило вредним, али није им замерао, био им је захвалан за малу камену хумку и склепани крст од храстових грана међу камењем.
Ту је и остао. Прашњави пут заменила је калдрма и макадам и на крају асфалт.
Дрвеће крај пута је нестајало, бежало, остао је још само овај храст да баца сенку на његов гроб, усамљени храст на пропланку усред Шумадије.

И дуго је лежао ту, опијен мирисом траве и земље, скоро без мисли.
Кратке тренутке мира и спокоја прекидали су они тренуци када ваздух замирише мирисом коња или барута.
Над његовом главом, на великим бојним атовима сударали су се витезови, калдрма је праштала под тежином можда првих топова који су се котрљали путем, да урличу под зидинама Беча.
Ваздухом се разлегало њиштање коња упрегнутих у караване и бука коју су правиле дугачке кубуре хајдука.
Тло је поскакивало од марша непрегледне колоне оних људи одважних лица са маузерима у рукама, они су марширали на Запад, ка Дрини, ка граници.
И тако је одувек било, пар деценија мира па ваздух прошарају крикови људи и оружја.
Овде су ратови чести и то је можда једина истина коју је знао о овим просторима.
А он, он се на те ратове навикао, волео их је, рат увек исцеди оно највише из живота и из смрти, претвори људе и у анђеле и у ђаволе или чудне и скоро немогуће мешавине оба.
И лежао је ту одавно мртав, у свом заборављеном гробу, као колевци, неспособан да осети свет коме није припадао, осим када би рат протутњао земљом.
Рат би му бојио свет пред празним очним дупљама, кад је рат он би се осећао, можда на тренутак наизглед живим.
Рат би га извлачио из његовог дубоког гроба, рат и смрт, смрт је оно што гони и вуче човеков живот, бежећи од смрти човек неумитно хрли у њен хладни загрљај.
Путем су пролазили људи, тутљали су на својим великим металним ратним коњима, зора је мирисала на дизел а пут се угибао под тешким гусеницама.
Нови дан доносио је нови рат, могао је да осети како смрт попушта стисак и како се спрема да оде негде другде, рат, лудило, и смрт која му је сада даривала тај слатки привид живота, могао је да наслути срце које куца у његовим празним грудима, празним очним дупљама могао је да обоји сенку света, сећања би оживела а његовом празном лобањом, лудачки је одзвањала мисао: Рат! Рат! Смрт! Смрт! Слава смрти!